Piše Dragan Popović: Ako baš mora

Nisam se ovih dana načitao tekstova, a Boga mi, ni naslušao razgovora na temu vakcinisanja sportista. O tome, šta misle, kako reaguju i kakve stavove zastupaju, izjasnile su se gotovo sve "branše", te mi je malo čudno delovao izostanak gledišta ljudi čiji uticaj zaista nije beznačajan. Naravno da mislim na medijski skrajnuto stanovište jedne poprilično brojne populacije.

Pomislio sam da je moja greška, da sam jednostavno propustio neke izjave sportista na temu vakcinisanja, ali kad sam uradio ono što se uraditi mora, „prelistao“ sve i svašta što je napisano i rečeno, shvatio sam da me utisak nije prevario.

Pre osam meseci, dakle krajem aprila prošle godine, Novak Đoković je „izleteo“ sa iskrenim odgovorom na pitanje da li će pristati na vakcinisanje, ako to bude uslov za nesmetano putovanje i igranje na turnirima? Bila je to neka „on line“ debata i Đoković je rekao ovo: „Lično nisam za vakcinaciju i ne bih voleo da me neko primorava da dobijem vakcinu, kako bih mogao da putujem. Ako to bude pravilo i zakon šta će onda da bude? Treba da odlučim da li ću ili neću da se podvrgnem tome. Imam svoje mišljenje, a da li će se promeniti u nekom trenutku ne znam“.

Mesecima je u javnosti trajala rasprava o njegovom stavu i ono što je evidentno, po zvaničnim medijima je više bio napadan, omalovažavan i kritikovan nego branjen. Rezultati izjašnjavanja po društvenim mrežama bili su u njegovu korist.

Posle Đokovića, koliko god da je bilo javno izrečenih stavova o vakcinisanju, što viđenijih sportista, što trenera ili ljudi koji su na bilo koji način uključeni u sport, stoji da je medijski to šturo propraćeno.

Uglavom je prostor obezbeđivan onima koji su se jasno opredelili za obavezno vakcinisanje i onima koji su izričito protiv. Statistika kaže da su ti „cement karakteri“, bar kod sportista, u manjini. Ne ulazeći u to da li je, za ove prve, u pitanju iskreni strah od zaraze, visoka svest o tome da je vakcina spas ili stav podstaknut nekim ustupcima, a za ove druge, nepokolebljivo nepoverenje u sadržaj vakcine, neka iskustvena trauma ili verski razlog, namera mi je ipak bila da saznam šta misli većina.

I, pazite sad!

Kao da je negde zapelo, kao da sportistima nije baš tako lako „usaditi“ mišljenje koje bi im pomoglo da lakše prihvate proceduru vakcinisanja i omogući bezbednije učešće na mnogim takmičenjima. Kao da svi čekaju neke instrukcije „odozgo“. Otuda uglavnom nailazimo na diplomatske odgovore, iako su pitanja o vakcinisanju poprilično jednostavna za kapiranje. Svi ti odgovori više liče na izgovor, nego na principijelan stav. Kako drukčije, nego kao izgovor, protumačiti „rezultantu“ odgovora tipa: „Kad bi nekako mogli to da izbegnemo, a da ne budemo kažnjeni“.

Evo i najčešćih odgovora, koji su suštinski u rangu „nit smrde, nit mirišu“.

Nismo mi najugroženija grupa i bilo bi svrsishodnije te vakcine namenjene nama podeliti onima kojima su neophodne.

Primili bismo mi te vakcine, ali ne znamo kakav efkat mogu da izazovu u procesu antidoping testiranja. Mnogi od nas su u obavezi da budu testirani u jasno i striktno određenim intervalima, tako da…

Sačekaćemo još malo, da vidimo kako to ide sa najrizičnijim grupama i grupama koje su prioritetne, pa ako budu morali svi da se vakcinišu, ne vidimo ni jedan razlog da to ne učinimo i mi.

Ajde, što me je zaintrigirao razlog koji je „insistirao“ da se o vakcinisanju sportista piše i priča u rukavicama ili tek onako. To je, ako ćemo pošteno, relativno lako shvatiti. Ne kažem da je lako i opravdati. Mnogo mi je veći problem zadala znatiželja da suštinski razumem nešto drugo. Zašto mnogi od njih izbegavaju da o tome jasno kažu svoj stav i zašto odaju utisak da ih to uopšte ne zanima? Neću reći da, onako pristojno, hoće da nam daju do znanja kako beže od vakcina, kao što bi bilo glupo to taktiziranje protumačiti kao da jedva čekaju bocu, samo da se „steknu uslovi“.

Šta to sportiste drži na pristojnom odstojanju od prihvatanja bez roptanja, svakodnevnih i dobronamernih preporuka upućenih čitavoj svetskoj populaciji? Šta je to što kod njih rađa nepoverenje, ili šta to oni znaju, a mi ne?

Ima logičnih objašnjenja koja kažu da je doza zdravog skepticizma normalna. I stvarno, ko bi to „iz cuga“ pristao da mu u telo ubrizgaju nove vakcine, proizvedene nekom novom tehnologijom i još protiv virusa koji ne samo što je nov i poprilično nepoznat, nego je nedovoljno jasno i predstavljen kao izuzetno opasan?

Meni je najbliži ovaj rezon.

Sportistima se ne dopada, da ne kažem iritira ih, stanje konstantnog pritiska, od trenutka kada je pandemija proglašena. Nervira ih, samim tim im je i sumnjiva, žurba u proglašavanju silnih restriktivnih mera, stalne pretnje nekim kaznama i poprilično zbunjujuća kampanja o vakcinama i vakcinaciji.

Te, ova je dobra, ova najbolja, ali ni ova nije loša… Pa, ova grupa ljudi je rizična, ova nije… Ovi moraju da prime vakcinu, ovi ne smeju…

Jednostavno, ne veruju da je sve baš „čisto“, a ako tome dodamo i dežurne katastrofičare, eto pravog objašnjenja. Uplitanje politike, farmako-industrije i love, koja je u sportu bitan faktor, nikako ne pomažu u odluci da sportisti baš pohrle na cepiva.

Na kraju, to su uglavnom mladi ljudi i fizički otporniji na viruse, te je kod njih razumljivo odsustvo bojazni od zaraze, jer se sa njom ređe sreću i zato je ne vide očima prepunim straha. Jedini način da neko ovu populaciju „ubedi“ da se vakciniše, jeste uslovljavanje. Nazire se, da bi im za „prolaz“ na takmičenja koja su izabrali za nastup, mogla da bude zatražena potvrda o primljenoj vakcini. Do takve odluke, bar na svetskom nivou, još nije došlo, ali kako stvari stoje, ne bi me iznenadilo da do Olimpijskih igara (kraj jula-Tokio) i ta stavka bude usvojena.

A, do nekog datuma i neke (nečije) odluke koja će obavezivati, ostaje da slušamo tipske odgovore. Od, bolje je da tu vakcinu primi neko kome je potrebnija, do onog, ako baš mora…