Piše Ana Vučković: Televizor

Baš ne volim kad ljudi podrazumevaju neke stvari. Daću vam i primer. Neki ljudi vole da se hvale time što nemaju televizor. Misle da su tako mudriji, zamišljam ih kako sve vreme samo čitaju i kuvaju čaj. Nemati televizor postala je vrednost po sebi, to navodno znači da ne dozvoljavate da u vaš život uđu svakojake prljavštine, šund i politika.

Ti ljudi se hvale kako im je život ostao produhovljeniji i kako sada imaju više vremena. To samo znači da su ranije televiziju koristili pogrešno ili neumereno, jer je i ona kao i slatkiši, piće ili internet, kao vatra i voda – dobar sluga, a loš gospodar.

Sažaljevam te ljude, jer na televiziji ima mnogo lepih stvari, isto koliko i među knjigama i filmovima. Ista je količina i dobrog i lošeg i srednjeg, samo valja izabrati. Naravno, ovo se ne odnosi na one ljude koji nemaju televizor kao aparat, već televizijski program gledaju na kompjuteru, kao i na one koji televizor nemaju, ali se time ne hvale.

Ono što me iritira je to što neko podrazumeva da je to vrhunska vrednost i, još gore, da ću je ja odobriti kao neko njima sličan. E, pa neću, zato što sam, iako mi je radio omiljen, neke divne sate svog života provela uz televizijski program.

Kada čujem kako se ljudi žale zato što nema obrazovnog programa smuči mi se život. Svega ima, samo što sad nemamo samo dva kanala nego hiljadu, pa ljudi ono čega navodno fali traže na pogrešnim mestima. Ceo jedan domaći kanal posvećen je kulturi i umetnosti, i primera radi, tamo može da se gleda domaća produkcija, ali i nešto što me, i pored interneta i svih čuda, svaki put prikuje za ekran i natera da ili budem kod kuće ili da redovno vraćam program s nestrpljenjem. To je francuska emisija u produkciji televizije ARTE, u kojoj se razotkriva priča iza nekog umetnikog dela, najčešće slike. Nekad je to neko raskošno delo Boša, nekad neka svdena statua, ali uvek je zanimljivo i svašta lepo naučim i poželim da odem u muzej u kome je to delo.

Dakle, televizija me ne unazađuje, nego mi otvara čakre i vidike. Sedela sam jednom sa jednom televizijskom autorkom i trećim licem koje je jedva dočekalo da kaže kako nema televizor u kući. To je sasvim legitimno, ali je to kao nemati bilo koji drugi uređaj, pa se niko ne hvali kako nema frižider. A i bez frižidera se svakako može, samo na vreme jedete ono što ste kupili, da se ne pokvari i to je to.

Ovo je moje gledište možda i zbog toga što sam televizijski entuzijasta, neko ko je nedavno pronašao još jedan sjajan kanal. Svi znamo kako je završila najpoznatija muzička televizija, na kojoj su sad samo polurijalitiji, a ni traga ni glasa od muzike, ali neko se ipak dosetio da epohi u kojoj i dalje apsolviramo dekade iza nas napravi MTV kanal koji pušta samo spotove iz osamdesetih. Dakle, možete gledati po ceo dan spotove iz ovog vremena, pustiti da vam uši miluju sintisajzeri, a oči naramenice.

Jedna od mojih supermoći je i pogađanje pesme u prvoj stotinku spota, samo po prvom kadru. Jedna od mojih omiljenih igara već godinama je ta da smislim pitanje, a da mi pesma bude odgovor. Tako je juče na zamišljeno pitanje kako će nam biti do kraja godine odgovor bilo Kim Wilde i „Keep Me Hangin’ On“.

Ovaj kanal mi je sjajan zbog spotova, onih za koje nisam ni znala da postoje, jer su pesme takvi hitovi da im to kao nije ni bilo potrebno, kao i onih koje baš dobro znam kao onaj za pomenutu pesmu ili moj omiljeni „Papa, Don’t Preach“ u kome Madona ima debele obrve i nosi majicu „Italian do it better“, u kome je njen deko izuzetno lep tip, tata Deni Ajelo, u jednom trenutku se vide Kule bliznakinje.

Evo je i lepotica Lora Brenigen u spotu koji nikad zaista nisam s pažnjom pogledala, a baš je zanimljiv. A pesma je „Self Control“ i znaju je svi. Sada bi neko rekao da sve ove spotove mogu da gledam i na jutjubu. Da, znam, ali je zabavnije kad neko drugi bira, pa me iznenadi. A i ja ću nekog da iznenadim i da se pre nego što bilo šta izusti pohvalim kako imam televizor i kako sam baš srećna što je tako.