Nedavno me je na fejsbuku izbrisao iz prijatelja jedan poznanik, koji mi je ovakvu akciju najavljivao nedeljama pre tog konačnog događaja. Njegov argument je bio taj da non-stop kačim svoje tekstove, intervjue sa sobom, svoje emisije ergo da preterujem sa samopromocijom.
Ljudi koji vam nešto zameraju često pronalaze u vašim postupcima ono što su oni sami, a poznajući ovu osobu znam i to da je ovo osoba koja bi, da joj se nešto događa kačila po ceo dan.
Da, u poslednja dva meseca bilo je mnogo stvari koje su mi se dešavale i neke od njih delila sam na mrežama sa zadovoljstvom. Malo kasnije već sam imala utisak da me je previše, ali sam i dalje nastavljala da kačim mnoge od tih linkova i tekstova, kao što ću i ovaj, iz razloga koje čovek koji me je obrisao nikad neće razumeti.
Da, ima ljudi koji su plaćeni da nešto postavljaju, reklamiraju, ima dogovorenih sponzorstava. Na sreću ili na žalost, ja to ne radim. Ja samo imam poriv da afirmišem i nekog drugog, da podelim tekst zbog novinara koji me je intervjuisao, medija koji mi je ukazao poverenje da za njih pišem, nije samo večito o meni reč.
I da, ako sam okačila tekst značajnog nedeljnika, vala onda ću i novine za koju niko živ ne zna, na taj način promovišem ne sebe, nego ideju, nešto što je lepo. Pogotovo je lepo kad znate da će to značiti onima koji su sa vama sarađivali. Ali neke zaslepljene individue nisu dovoljno intuitivne da to vide.
Na koncu, nešto je vaš virtuelni prostor i možete da ga koristite kako želite. Koliko puta se iznerviram kada shvatam da neki divni ljudi koje znam uživo i koji su obrazovani ne odvajaju zarez od slova, nego slepljuju, prisvojne prideve na – ski, -ški, -čki pišu velikim slovom, ne umeju da rotiraju sliku, pa su svi prijatelji na fotografijama, ikebane i kolači okrenuti naopačke. Ali čak ni njih nemam poriv da izbrišem, nekima opraštam zato što znam da su inače super, nekima se podsmevam u sebi, što je ljudski.
Kao što je ljudski i to da ne možete nekog da podnesete, ali morate to da mu stavite do znanja. Svakome je nešto glupo, odurno, patetično, svako stvari vidi drugačije.
To što su ljudi prošle nedelje postavljali fotografije iz detinjstva i mladosti pomoglo mi je da se smirim i dalo malo radosti u ovim konfuznim danima, razmišljala sam kako su deca uglavnom slatka, a kako to u koga su izrasli nije obavezno tako lepo.
Onda sam videla i komentare nekih prijatelja kako nikako neće učestvovati u tom jadnom izazovu. Isti ti ljudi već sat kasnije postavljali su neke, sa mog stanovišta besmislene akcije, ali sam baš radosna što mogu da budem osoba koja će ući u tuđe cipele, videti šta nekom drugom znači, pa iz konteksta te osobe shvatiti zašto joj je bitno ono što postavlja.
Nekad čak i lajkujem nešto što nije moja šolja čaja, zato što mi je drago da podržim nešto što neko drugi voli, da se svi osećamo dobro, a ne večito napeti i u zaoštrenosti. Ja sam osoba koja ne napušta nečiji lajv stori i kada ima posla, samo pustim da taj neko misli da sam prisutna, da ga moj odlazak ne povredi.
A možda je baš to ono loše. Ali da, različiti smo, i nasuprot tome neko ne samo da će vas izbrisati, nego vam to i teatralno najaviti. Ima egomanijaštva i u jednom i u drugom, ja samo želim da verujem da je ovo moje bolji pristup. Nego odoh, moram da žurim, da okačim ovaj tekst.
Pratite nas i na društvenim mrežama: