Piše Ana Vučković: Optimista

Ja nikad nisam bila optimista. Nisam ni najgori pesimista, ali nikad nisam bila u fazonu - cvetići i kružići.

Mislim da se nikad ili retko samozavaravam. Ako imam dovoljno informacija ili instinkt da će nešto biti loše, neću se ubeđivati i obmanjivati da će biti dobro. Čak sam sklona tome da mislim da će sve biti užas, kako bih se onda iznenadila povoljnim ishodom.

Sve kreće kontrolnim iz matematike i saznanjem da si pogrešio na tri mesta i da nikako ne možeš da dobiješ četvorku ili peticu, eventualno ti se smeši trojka. I uzalud te na putu do kuće drugarica ubeđuje da ćeš dobiti dobru ocenu, kad znaš da si zeznula i da si videla nekoliko drugara kako skaču i izgovaraju tačan rezultat. Koji ti je rezultat u trećem? Osam. A tebi? I meni! I onda se oni vesele i pobednički uživaju u svojoj pameti, spremnosti i sreći. A ti znaš da je tebi neki nebulozni šućmurasti rezultat, nešto što te je čak i blam da će profesor videti. I možeš do sutra da budeš optimista, ali ako rezultat nije tačan, nema dobre ocene i to je to. To su fakti. Od toga je počelo, a onda je krenulo da se usložnjava u godinama koje su usledile u ljubavnom, poslovnom, finansijskom vrtolgu.

Nisam od onih koji će reći da su nevažne namere, nego samo rezultat. Nije sve matematika, ali vam neće pomoći dobre misli da stvari budu kako treba. Previše se loših stvari dešava da bi samo dobre misli bile dovoljne. Mirišljavo bilje neće odmoći, ali za otvorenu ranu se mora kod lekara. Nekada stvari nisu fer, i nekad i pored svih tačnih rezultata padneš, jer jednostavno nisi imao sreće.

Uvek se setim poznatog astrologa koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći i ljudi koji su posle njegove pogibije komentarisali kako je moguće da to nije video u svojoj natalnoj karti, makar kao mogućnost. Meni je jedan gradski horoskoplija video da ću uvek biti nezadovoljna ako ne bude vrlo, vrlo bogata, okružena luksuzom. Nisam pesimista, no ipak mislim da su mi mali izgledi da se baš baš obogatim. Ali nikad ne reci nikad, ne želim da isključim tu mogućnost i ako bude – prigrliću je drage volje i uvući se u lelujavu svilu negde na Mediteranu, u svojoj rustičnoj kući, okruženoj borovima.

A zašto sve ovo pišem? Zato što je moguće da se perspektiva donekle promeni. Ja sam nekad bila mračnija osoba, bila sam negativnija. Nije da sada pucam od optimizma, pogotovo kada je vazduh krš, hoće da pretvore sve zeleno u gradilište i ginu, kao i uvek nedužni ljudi. Ovo je bila teška godina za mnoge, ali svaka godina je teška za nekog.

Uvek se možemo pozvati na brojke, brojke su važne, njima se meri i uvek se i merio užas i tuga i jad. Za malenog sirijskog dečaka u crvenoj majici, koji se utopio i čija je fotografija kako leži na onoj plaži obišla planetu i postala simbol užasa i nepravde 2015. je gora godina od ove. Ta je najgora. Ili im je svaka od tad, pa i ova jednako sumorna jer žive bez njega. Globalno ovo je teška godina.

Ali nešto se jeste malo pomerilo za mene i to je dobro, to nije ni sugestija ni savet, jer to svakome dolazi spontano, bez vežbe. Mislim da sam umorna od kontrole, jer bilo da se ja posebno brinem ili ne, ishod bude sličan. Ako nabacim koji kilogram, znam koliko je to trivijalno, pa ne mrzim sebe kao nekada, nego odlučim da ću da treniram više. I unapred se radujem i znoju, i plejlistama, i mirisu lipa i moru, i talasima i letovanju, i svemu uzbudljivom što će doneti nova godina.

Možda me napuste prijatelji, možda dobijem otkaz, možda nas sve poklopi cunami, ali ja stvarno ne mogu o tome da mislim. Možda se i obogatim kao što kaže moj povremeni horoskoplija.

I to ne zato što sam optimista, nego zato što volim iznenađenja, i volim da se radujem.