Piše Ana Vučković: Lampa

Koliko sam samo zavidela prijateljima koji ulaze u novi stan i počinju da opremaju od početka. To je nekakav novi list, kao da si u nekom trileru promenio identitet i potpisaćeš se nekim egzotičnim imenom na recepciji hotela, kao da možda imaš amneziju, pa više ne znaš ni ko si. Zanima me kako bi opremio stan neko ko ima amneziju i da li bi to bilo u nekoj vezi sa njegovim ukusom od ranije.

Zamisli uđeš u nov stan, u kome nema ničega, samo dobro hoblovan parket i radijatori, i u uglu možda gramofon i na njemu jedna ploča, nešto klasično, neki Net King Kol, nešto kao u seriji „Seks i grad“. Kako su dobri oni minimalistički stanovi u kojima imaš samo cipelarnik i orijentalnu stazicu.

Možda bih tako i ostavila stan, da me podseća na aerodrom, možda baš minhenski, koji je gomila brisanog prostora sa pokojom stolicom ili automatom za kafu. Barem ga ja tako pamtim. E pa da, ali u takvim, minimalističkim stanovima nalik na aerodrome ne žive realni ljudi.

Bila sam u mnogo stanova prijatelja i samo sam u dva zanemela od lepote. Da, to jesu bili stanovi u kojima su ljudi počeli sve od početka, ali ni oni sigurno nisu kupovali najskuplje i raritetne komade, ipak se ja ne družim sa toliko bogatim ljudima. Ali da, ima tih ljudi od ukusa koji baš znaju šta hoće.

Naravno, to je mnogo lakše kada ne morate prvo da se otarasite starudije koja ne potpada pod vintage, nego je jednostavno gomila dotrajalih stvari. Kao što u second-handu nikad ne mogu da nađem ništa, a onda to vidim na drugarici I odlepim, tako ne znam ni da kupim neku staru stolicu, pa da je presvučem, ja sam neko ko će kupiti tri puta skuplju gotovu, zato što nisam talenat za te stvari, nemam tu žicu.

Opet, lažem vas što se tiče minimalizma, volim ja i raskoš i prenatrpanost, ali onu uređenu, koja stvara utisak topline. Kao kad odete u italijansku tavernu, a na zidu dvesta uramljenih slika i sve su jedna ispod druge, načičkane su kao ljudi na gradskim plažama. Ali mi to ne smeta, sviđa mi se, ali mora da postoji koncept.

I da, mnogo bi bilo lepo početi od početka, ali pravi podvig je nešto popraviti, uskladiti boje, napraviti da je udobno, šarmantno i funkcionalno. I tek sad kad sam krenula da sređujem stan u kom je milion stvari iz devedesetih vidim da zapravo male izmene odmah osvežavaju prostor.

Da, htela sam, kada sam kupila crnu viseću starinsku lampu da izbacim sve iz stana i sve krojim po njoj. Ali onda sam shvatila da zapravo sve te lepo usklađene stvarčice iz prošlosti i sasvim nove, pogotovo sa putovanja prave poseban utisak. I ne moram da sravnim sa zemljom stan, možda samo da mu dodam zemljanih tonova. Njih baš volim – braon, oker, cigla. Lepe boje.

Ipak, shvatila sam da ne smem da budem bolećiva prema stvarima samo zato što su uspomena. Mogu sto puta da budu uspomena u garaži, ali ako narušavaju izgled sobe i onog za čim patim i katkad i zavidim ljudima, onda bolje da tako nešto sklonim. Tako ću iz kuhinje da odstranim svoj portret, crtan na šetalištu u Budvi.

Hajde ipak da ne preterujemo. Polako ću sve da sređujem, jer promene dolaze malo pomalo. Ima onih ljudi koji su navučeni na koncept sve od početka, koji menjaju fakultete ili veze, zato što vole svež početak, beli papir. Može, ali ja sam izgleda ipak starovremski tip koji će pokušati da popravi ili unapredi staro. To radim ovih dana. A ako sravnim sve sa zemljom i odlučim da u stanu ostavim samo elegantu viseću vintage lampu – javljam vam.