0
Kako živeti sa virusom, da li i kada deca treba da se vrate u školske klupe, kakvi su simptomi u pitanju, koji su sojevi aktuelni, kako se lečiti i gde, bilo je jedino što nas je interesovalo septembra 2020. godine, pred prvi početak školske godine od pojave virusa korona. Samo tri godine kasnije, nesrećnik koji sumnja da je zaražen, tumara gradom tražeći retke kovid-ambulante gde može da dobije adekvatnu pomoć.
Jasno mi je da početak ove školske godine prolazi u senci strašnih tragedija koje su se desile proteklog maja, ali šta bi sa onom čuvenom prognozom zdravstvenih autoriteta: „Virus korona će ostati među nama, a mi ćemo naučiti da živimo s njim.“ Da li smo naučili da živimo s njim, da li smo uopšte išta naučili iz pandemije?
„Nije mi dobro, imam sve simptome korone, ali nemam pojma šta da radim i gde da odem da bih dobila pravu terapiju“, ukratko glasi ispovest jedne Beograđanke koja sumnja da je zaražena. Njen izabrani lekar joj je rekao da ne dolazi u Dom zdravlja, jer oni nemaju mogućnosti da je pregledaju pošto su zatvorili kovid-ambulantu. Savetovao joj je da pokuša da se testira, uz ogradu da je upitno koliko su postojeći testovi precizni kada su u pitanju novi sojevi virusa.
U kovid-centrima zaduženim za informisanje o opakom virusu, nekada tako spektakularno najavljivanim, danima se niko ne javlja čak ni na telefon. Retki su domovi zdravlja gde postoji zdravstveni radnik koji je zadužen za one koji sumnjaju da su pozitivni na koronu i gde možete testiranjem da proverite da li ste zaraženi.
Nekadašnje mnogobrojne kovid-ambulante, koje su u jednom trenutku „mutirale“ u ambulante za respiratorne infekcije, većinom su zatvorene. Više se ne radi sekvenciranje virusa, pa možemo samo da nagađamo da li su i u kojoj količini do nas stigli pirola i eris, novi sojevi korone koji se ovih dana šire planetom.
Lekari priznaju da su prepušteni sami sebi. Potvrđuju da je zaraženih sve više, da su u pitanju novi sojevi, a prepoznaju ih na osnovu prethodnog iskustva. Testovima više ne veruju, oslanjaju se na ono što su naučili o virusu tokom pandemije.
A građanima preostaje samo da se nadaju da će imati toliko sreće da nalete na nekog od zdravstvenih radnika koji je nešto naučio iz same pandemije, jer zdravstveni sistem i generalno društvo očigledno nisu. Znači, molimo se višim silama da je tu negde pored nas lekar koji će na osnovu pregleda, bez obzira na zastarele testove, znati da proceni da li smo zaraženi i koliko ozbiljna nam je terapija. Neko ozbiljan, savestan i obučen da dobro radi svoj posao, a da nije, u međuvremenu, odlučio da sreću potraži u inostranstvu.
U Srbiji više važi pravilo „korona će ostati među nama, a mi ćemo naučiti da je ignorišemo“. Da se razumemo, ne prizivam nove maratonske konferencije nekog novog kriznog štaba, niti želim ponovo šefa države u ulozi glavnog epidemiologa.
Međutim, nije mi jasno zašto u okviru ovog našeg sistema, koji, kako kažu nadležni, nikada nije zakazao, nije ostavljen deo resursa, na koje su u pandemiji potrošene silne pare, baš za potrebe lečenja kovida. Mali neupadljivi deo sistema, u okviru koga će građanin u nekoliko koraka dobiti potrebnu lekarsku pomoć.
Ovako izgleda kao da u Srbiji korona uopšte ne postoji i kao da je nikad bilo nije, bez obzira na živote koje je odnela i posledice koje je ostavila.
Nažalost, kovid nije jedina nedaća prema kojoj se tako ponašamo. Mi većinu problema nakon nekog vremena počnemo da ignorišemo, pogotovo ako nemamo rešenje za njih. Tako će biti i sa onima koji nas opterećuju ovog septembra, pa se već početkom sledeće školske godine može desiti da se pravimo da oni ne postoje.
Davno su neki mnogo pametniji od nas rekli da ignorisanje nije lek ni za jednu bolest, bilo da je napala naše telo ili duh.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare