1
Dan posle izbora srećem ljude koje je pritisnulo nekakvo breme očaja i razočarenja. Te, ko će da snosi odgovornost za ovakav ishod, te kako to da opozicija nije uspela da animira veći deo birača, kako to da uz celu kampanju ProGlasa izlaznost nije mnogo veća nego na prošlim izborima održanim pre samo godinu i 9 meseci?
Jednostavan odgovor na ova pitanja i sami znate. Izbori su bili održani u neregularnim uslovima, okupiranim medijskim prostorom u prorežimskim redakcijama, što znači u većini medija koji su po opoziciji tukli propagandnim kartečom. Birački spiskovi su prepuni glasača sa prebivalištima na gradskim grobljima, u Beograd su dovoženi birači iz unutrašnjosti i iz Republike srpske, a bilo je tu i duplih biračkih spiskova, ucena, plaćanja glasova, bugarskih vozova. Ne bih ovoga puta o tome, jer kada je zahtevala raspisivanje izbora opozicija je znala s kim ima posla i u kakvim će uslovima biti sprovedeni. Sve ovo se dešavalo i na prošlim izborima, i na onim pre njih…
Dok opozicioni lideri i građani pokušavaju da odbrane volju birača ne bi bilo zgoreg da pretresemo da li se i u ovakvim uslovima moglo za koji procenat bolje.
Lideri proevropske opozicije imaju zgodan alibi za izbegavanje odgovornosti jer su sa listom „Srbija protiv nasilja“ ostvarili najbolji rezultat u poslednjih 20 godina. Ali to nije bilo dovoljno. Rezultat SPN, uz sve sabotaže i naklonjenost televizija sa nacionalnom frekvencijom Srpskoj naprednoj stranci ozbiljno je postignuće.
Da li je moglo bolje?
Moglo je i to, da je ova lista bila prepoznata više kao „Srbija protiv nasilja“, a manje kao „Đilasova lista“. Režimski mediji zalepili su tu etiketu onog dana kada je i SSP odlučila da ide na jednu listu proevropske opozicije. Negativan rejting lidera SSP Dragana Đilasa koji se, ruku na srce, nije baš mnogo pojavljivao u kampanji, i režim i pojedine opozicione partije ogorčene što su ispale iz dogovora o nastupu na listi proevropske opozicije, iskoristile su protiv SPN. Istina da je moglo za koji procenat bolje i da su te partije, pre svega Tadićev SDS i Jeremićeva NS, bile deo šireg dogovora.
Da bi ta lista više odgovarala imenu koje je ponela na njoj je trebalo da se nađu predstavnici akademske zajednice, umetnika, zdravstvenih i prosvetnih radnika, sindikata, u stvari ljudi iz ProGlasa, koji bi u ovu političku grupaciju uneli duh protesta pokrenutih nakon tragedije u Ribnikaru i tako opravdali svoj naziv i bila mnogo autentičnija „Srbija protiv nasilja“.
U komšiluku mi je nekoliko ljudi reklo da bi da glasaju za Bobu Popadića i majku mu Emiliju, a ProGlas nije učestvovao na izborima, ali jeste pozivao da se na njih izađe. Teško da se učinak te kampanje za podizanje izlaznosti može porediti sa prošlogodišnjim izborima kada je bila 58,6 odsto jer su tada održani i predsednički izbori koji izvlače više ljudi na birališta. Izlaznost je sada bila oko 59 odsto.
Teško da ćemo nekada, ukoliko se izborni spiskovi ne uvedu u realnije okvire, imati mnogo veću izlaznost. Srbija zvanično ima oko 6,5 miliona birača od čega skoro milion ne glasa, živi u inostranstvu, zatim na spiskovima su sigurno hiljade i hiljade mrtvih i ako bi se uzela u obzir brojka od oko 5,5 miliona birača došli bismo do zaključka da je realna izlaznost ove godine bila oko 70 odsto.
Ovoga puta bih ostavio po strani nemogućnost pronalaženja dogovora o zajedničkoj listi na desnom polu političkog spektra koji je koštao cenzusa partije kojima je glasove odneo dr Branimir Nestorović.
Vučić je mesecima kupovao naklonost davanjem pomoći penzionerima, majkama, deci, srednjoškolcima, studentima. Tamo gde je trebalo SNS je plaćao glas 3.000 dinara, a u Beograd je, da bi dobio samo tri odsto više od SPN morao da doveze čak 40.000 birača što iz unutrašnjosti Srbije, što iz Republike Srpske, a pozivi su stizali i na imena migranata. Jasan je to signal da Beograđani ne žele ni Vučića ni SNS i da očekuju promene. To je još jedan greh opozicije – zašto odmah nisu izašli na ulice da zaštite izbornu volju Beograđana, mada ni sada nije kasno. I uz ovoliku krađu SNS će moći da formira vlast jedino ako dokupi odbornike ili će se ponovo ići na beogradske izbore. Sumnjam da će doktor Nestorović odbiti da da veštačko disanje Vučićevoj listi u Beogradu, ako mu predsednik to zatraži.
A Vučić – e njega tek sad čeka ono od čega beži. Moraće da prihvati Ohridski sporazum, a i koštaće ga velikodušnost koju su mu pred izbore iznudili pojoprivrednici i poštari. Moraće sada da plaća što je obećao, a i pokazao je ostalim nezadovoljnicima da ispunjava želje kad ga pritisnu u pravom momentu. A teško da će i ova vlada ispuniti ceo mandat. Ipak se on najbolje snalazi u kampanjama. Biće ponovo neki vanredni izbori i šansa za popravni ispit opozicije. Ovaj put treba mnogo bolje da se spreme.
