0
Ovijeh dana na imaginarnoj internet platformi, kruži stvaran i u ovom vremenu realan video snimak, koji će ubrzo postati vešću u našim medijima. Naime, u zbivanju ispred objektiva kamere, 28 godina star šimpanza Vanila, čiji je život podređen laboratorijskim ispitivanjima u Njujorku, prvi put ugleda nebo i taj prizor mu ozari lice i ostavi ga u šoku. Onima koji su video snimak pogledali, scena je probudila spektar emocija, što je logičnim sledom događaja pokrenuo i brojna pitanja, od kojih se mogu izdvojiti dva kao krucijalna: 1. Zbog čega tako reagujemo na ovu pojavu? 2. Da li se sloboda osvaja ili biva poklonjenom?
Duge godine zatočeništva u biomedicinskoj laboratoriji u Njujorku, u kojoj životinje drže u kavezima radi eksperimenata, uskratile su Vanili slobodu, život kakvim ga je priroda zamislila i osmislila i sve ono što po zakonima nadljudskim životinji pripada. No, ovi drugi zakoni, krojeni po meri čoveka, doveli su do toga da majmun ne vidi nebo 28 godina. Plavo nebo, široko i sveznajuće, pojavilo se u očima šimpanze i proizvelo koktel emocija i kod Vanile, ali i u očima svih onih koji su tu scenu videli. Šta se krije u dubini emotivne reakcije čoveka – da li je to istinska radost zbog Vaniline sreće (ako se takvom može nazvati parče neba iz zatočeništva) ili je u pitanju prikrivena i prekrivena zavist i poistovećivanje, samosažaljevanje spram majmuna?
Odgovor na ovo pitanje ne može se u globalu dati iz trećeg lica, već istinskom i nesebičnom introspekcijom, kojoj čovek ne sme dodavati kićurije sopstvenog ega, već na krst razapeti svoje emocionalne i intelektualne impulse i dobro ih razmotriti i kritički ih sagledati. Čini se da je konkretan slučaj postao vešću u našem društvu iz posve drugih razloga, koji ič nemaju veze sa saosećanjem. U zarobljenom društvu, pojedinac je u stanju da se pomeri iz emotivnog stuba i na najmanji nagoveštaj slobode kod trećeg lica, makar to lice bilo i lice šimpanze. Ukoliko u ovim redovima nalazi tragovi sumnje, neka se seti prepošteni čitalac sa kojom strašću su svi koji teže slobodi, pratili građanske neposlušnosti, proteste i šetnje širom Evrope i sveta. Svaka takva bila je vest i nosila pitanje – što kod nas ne bi moglo ovako? Iza pitanja dolazila je i nada da bi se tako nešto dogoditi moglo. A iza nade izostalo je delanje.
PROČITAJTE JOŠ:
Ipak, ne možemo, a da ostanemo slepi da je težnja slobodnom nebu prisutna u delu našeg društva, a da su, nažalost, istorijske tragedije, bile okidač da se ta težnja izrazi i ispolji. Kod ljudi prisutnih na protestima „Srbija protiv nasilja“ mogla se i može se videti iskra u očima i određen nivo zadovoljstva što pojedinac nije sam u želji da do slobode dođe. Tu dolazimo do drugog pitanja, koje je postavila zadata tema – da li se sloboda osvaja ili biva poklonjenom?
Izlaskom na ulice, deo društva pokazao je svest o tome da sloboda neće i ne može doći sama, da je potrebno izraziti vapaj. No, ono što je ispit koji se iz sedmice u sedmicu postavlja pred taj deo društva je – istrajnost. Sušto pokazivanje potrebe za slobodom nije dovoljno, jer utvrdićemo iz prethodnih redova – sloboda se ne poklanja. Čak i ako smo ugledali neba u meri u kojoj je to učinio Vanila, ne smemo zanemariti činjenicu da će šimpanza biti vraćen u kavez i ponovo biti zatočen eksperimenata radi. Isto to je slučaj i sa protestima. Svakim novim izlaskom na ulice, društvo je korak bliže osvajanju slobode. Zato je potrebna konzistentnost i nesalomivost.
Drugi deo društva potpada pod neverovatni modus operandi ispitivanja i dovođenja u pitanje svih vrsta autorita, osim autoriteta vlasti i vlastite nadobudne gluposti. Sindrom straha i divljenja onom koji drži vlast, a ne dobrotu, pamet, rad, uspeh, zaostavština je socijalizma, nadograđenog sumnjom u sve druge autoritete osim tog. Ta, takva i tolika zavedenost dolaze od medijskog mraka i propagande, kojoj smo izloženi već deceniju i koja se neosetno pojačava i pomera granice iz dana u dan. Zbog čega kao potreba i cilj, prvo navedenog dela društva, mora biti rasklanjanje tog i takvog mraka.
Zato je potrebno dobro pripremiti đonove, živce i volju. Tek onda društvo može ugledati nebo u celini, u suprotnom će biti vraćeno u kavez. Metaforom: ili će se majmun vratiti u kavez, ili će ući u tenak.