Institucije ne postoje, živeo narod: Piše Mihailo Jovićević

Kako korigovati nešto što nestaje?

To je osećaj koji imam od početka ove godine, kao da kad god pišemo, izveštavamo ili prosto svedočimo događajima koji se dešavaju tu, među nama, feedback koji dobijamo od javnosti je ili nikakav ili „sapatnički“ ili ono Vučićevo „Da, i?“ (rebrendirano legendarno „Pa šta?“). Posebno me boli što sam svest o tome najviše video među običnim ljudima, a najmanje tamo gde je mora biti najviše - u medijima i među političarima.

Neverovatno mi je da evo sedmi dan već tužilaštvo i policija nisu sposobni da rasvetle napad na kolegu Vuka Cvijića, napad koji se dogodio usred bela dana, u centru centra Beograda, manje od 250 metara od Andrićevog venca, manje od 100 metara od Skupštine. Napad koji je moglo da snimi bar 20 kamera (prebrojali smo, nije bilo teško). Šta još treba da se desi? Ako ne možete da rasvetlite ovaj tip nasilja, onda država ne može više nikome da garantuje bezbednost. Nestajanje.

Neverovatno mi je, vređa mi inteligenciju i zaista me razbešnjava kad neko počne da mi objašnjava da Srbija mora da se menja kroz institucije. Koje institucije? U 24 sata nakon zatvaranja birališta na lokalnim izborima, SNS je uspeo da preobrati volju građana u Nišu, gde su volšebno preko noći dobili još jedan mandat, pa za sat vremena „preumili“ lažnog predstavnika lažne stranke lažne manjine da priđe njihovoj većini. Ista takve lažne stranke kroje kapu meštanima Vračara. Na Novom Beogradu dežura se pored vrata izborne komisije da se slučajno ne desi isto što i u Nišu (a ima indicija da hoće). To je nama naša (institucionalna) borba dala.

Jedine „pobede“ javnog nad partikularnim interesom u ovih 12 godina kojih se sećam su masovni protesti protiv Rio Tinta i protesti protiv nasilja koji su doveli do prevremenih izbora. Ništa drugo nije urađeno, niti jedan jedini zakon, amandman, inicijativa ili bilo šta slično, kojima se delovalo kroz institucije - ništa nije dobilo pozitivan epilog. Nije ni moglo - institucije ne postoje.

Posle jedne od takvih pobeda usledili su izbori koji su pokradeni. Ne, dakle, samo da su izborni uslovi bili neregularni, nego su bukvalno dovoženi ljudi da glasaju umesto Beograđana. Krađu su svi videli. Odgovor na to bili su junski izbori, koji su, rekoh, izgleda ponovo - u manjoj ili većoj meri - pokradeni. Radili su isto, očekivali su drugačiji ishod - kako se to zove?

I nije ovde problem u pobedi Srpske napredne stranke. Ona je logična: u pitanju je stranka s najvećim brojem članova, ekstremno bogatih finansijera i prijatelja, stranka koja glasače potkupljuje državnim sinekurama i stranka koja ima daleko najpopularnijeg političkog lidera u zemlji. Ali totalna pobeda koju ta stranka zahteva svuda u Srbiji pokazuje da to, zapravo, nikakva stranka i nije, već jedna interesna grupacija koja ne haje ni za demokratske principe izbora ni za podelu vlasti. Haje samo za ratni plen.

Protiv toga se ne može na izborima. Protiv toga se ne može u institucijama. Jedina nada leži u individualnim pobunama ljudi iz sistema. Jedan od njih, lekar koji je radio za narod, a ne za stranku, dobio je najveću podršku u NIšu. To bar dokazuje da ljudi nisu potpuno sišli s uma i da i dalje stavljaju svoje živote ispred interesa režima.

Sad to mora da se ponovi bar još 89 puta...