Da se prebrojimo: koliko vas zna šta se to dogodilo minulog vikenda na Kosovu i Metohiji, kada su zgrade koje su bile sedišta lokalnih samouprava severne Kosovske Mitrovice, Leposavića, Zubinog Potoka i Zvečana zauzete od prištinskih vlasti, potpomognute KFOR-om? Kladio bih se da dosta vas koji ovaj tekst čitaju za ovaj događaj zna. Zašto verujem da ne zna većinska Srbija?
Akcija je počela ubrzo nakon što je predsednik Francuske Makron napustio Beograd, dakle u subotu ujutru, a suštinski se okončala useljavanjem Ministarstva unutrašnjih poslova Kosova, Ministarstva administracije lokalne samouprave i Ministarstvo finansija, rada i transfera u zgradu u Mitrovici.
Reagovala su nadležna ministarstva, nije da nisu: Ministarstvo spoljnih poslova je uputilo oštar protest, zlosrećni šef Kancelarije za KiM Petković je rekao da su Albanci čekali odlazak Makrona da deluju, predsednik se takođe oglasio (a bio je već na putu za Češku, u avionu je konstatovao da izgleda kao da ga je poplava izbacila), a i premijer Vučević je nešto valjda rekao, u pauzi između dve pesme koje je slušao na privatnoj proslavi vlasnika u „Informera“.
Sve u svemu, dramatični dani za lokalne Srbe, malo manje dramatični za Vladu Srbije.
Kako su o tome izveštavali režimski mediji, pod finansijskom kontrolom „Telekoma“ i svi drugi pupčanom vrpcom vezani za državu Srbiju? Pa, na vrlo sličan način kao što su onomad izveštavali o oružanom sukobu u Banjskoj.
Premijerki, koja je tada, u septembru 2023. godine, imala zamerke na rad „Nove“, ovako sam odgovorio:
„Fakat je da u nedelju, od ranih jutarnjih sati do obraćanja predsednika u 20 h, niste mogli da vidite maltene nijednu informaciju o sukobima u Banjskoj u srpskim medijima. Dok su oružani sukobi trajali, na RTS – i svim medijima s nacionalnom pokrivenošću – emitovale su se emisije zabavnog karaktera. Meni je u glavi odjeknula izjava Ramba Amadeusa srpskoj javnosti i vlasti dok prekida Beogradsko proleće 1992. godine: ’Dok mi sviramo, padaju bombe na Dubrovnik i Tuzlu. Nećemo da zabavljamo biračko telo’. Posle toga je još i masno opsovao.
Mi smo se trudili da radimo svoj posao. Prenosili smo informacije s terena i od naših partnerskih medija (N1 i Danas) i od onih medija koji su svojim višegodišnjim radom dokazali da su imuni na pritiske vlasti (posebna zahvalnost ide kolegama s portala Kossev). Pričali smo i sa ljudima s Kosova, odnosno s onima do kojih smo mogli da dođemo i onima koji nisu toliko uplašeni i zatrovani vašom propagandom, pa smeju nešto da kažu. Pitali smo, konačno, i one koji su informacije imali: da ih je više u prištinskim institucijama, i političkim i pravosudnim i bezbednosnim – lakše bismo i brže do informacija stizali. Ali, to je posledica vaše politike.
Vi ste ćutali i igrali ‘gluvo kolo’'“.
Gluvo kolo smo slušali i za ovaj vikend na kraju avgusta 2024, evo gotovo tačno godinu dana od Banjske. Ako je verovati našim sagovornicima, koji su nam preneli delove razgovora predsednika Srbije i Francuske, gluvo kolo postaće nacionalna pesma Srbije u kontekstu Kosova i Metohije, pošto je Vučić zauzeo vidno pasivnu poziciju u odnosu na dešavanja na KiM. Možda je i to deo francusko-nemačkog sporazuma, ko zna.
Manje je bitno šta je predsednik obećao tamo gde je morao da obeća, pa sad mora da deliveruje tamo gde je obećao da će da deliveruje. Bitnije je da shvatimo, konačno, koliko će medijski mrak u kome žive građani Srbije pogubno uticati na njih.
Nije ovde reč samo o tome da će građani propustiti da vide bitne vesti – i na one koje vide slabo reaguju. Problem je dublji: neinformisani građani ne mogu biti sposobni da izgrade demokratsko društvo. I onda, zapravo, regresija u autoritarizam neće biti proizvod gušenja inherentnih sloboda građana od strane nekog autokrate, nego prirodni odraz volje naroda koji u mraku živi i umire.
Volje bazirane na gluvom kolu.
BONUS VIDEO: Vučić o Šolaku i Đilasu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare