4
„To je kao kada narkoman sebe puca u venu heroinom i traži za to odobrenje, ja ti to odobrenje neću dati“, rekao mi je otac nakon našeg poslednjeg večernjeg razgovora u kojem je moju seksualnost i želju da živim sa čovekom kojeg volim uporedio sa stravičnim problemom zavisnosti.
Rekao sam mu da to nije isto, da ne može porediti tako strašne stvari i da je ugao njegovog gledanja potpuno pogrešan, jer se radi o mojoj sreći, a ne o nečemu nakaradnom, pogrešnom ili nečim što utiče loše na moje zdravlje, a on je podigao ton i rekao – ovo što ti radiš je još strašnije.
I onda smo malo ćutali. Sve smo već rekli, jer je ovo treći put da vodimo isti višesatni razgovor u gluvo doba noći u kojem ni za jednog od nas ne postoji izlaz iz lavirinta potpunog nerazumevanja.
Kada se ujutru probudimo, osećam samo gorak ukus zamenjenih teza u kojem bi trebalo da se osećam krivim zbog toga što želim da budem srećan.
I taj narativ sam prekinuo prethodnog puta kada smo vodili ovaj razgovor. Tada mi je rekao da će zbog mene, mog posla i načina života moja majka umreti vrlo brzo, a da ću ja biti taj koji je za to kriv. Pitao me je tada da li će mu moj partner biti zet ili snajka, kao i kako bi toj osobi trebalo da se obrati.
Nije važno šta ta osoba znači meni – kada sam to pitao, a na odgovor da će to biti moj suprug, on je vrisnuo od besa i nemoći. Bukvalno vrisnuo. Pitao me je i tada ko će od nas dvojice nositi venčanicu, a onda je i eksplicitno naglasio da na to venčanje neće doći, ali da ako ikada odlučim da ga napravim, on će odmah uzeti pištolj i opaliti sebi metak u čelo.
Nakon tog razgovora, narednog jutra, razmišljao sam o tome kako smo od prvog razgovora – pre više od godinu dana – došli do trenutka u kojem on govori da je zabrinut za moje mentalno i fizičko zdravlje, ali opet biva da bude sebičan i na mene prebaci emocionalnu odgovornost za moguću tragediju koja bi se dogodila samo ako bih ja izabrao da budem srećan, sa čovekom kojeg volim i koji me voli.
Prvi razgovor je bio dosta kraći. Pitao me je da li je istina da sam gej, jer je to pročitao u kolumni koju sam objavio na sajtu Nova.rs, a kada sam rekao da to jeste istina, cele noći je preplakao u dnevnoj sobi i ostavio me sa rečenicom – lakše bih podneo da si mi rekao da si ubio čoveka.
Razgovarao sam o tome sa psihologom i bliskim ljudima iz svog okruženja, neko vreme sam se i suzdržavao da to podelim s ljudima – zbog srama, malo zbog odgovornosti prema njima, malo zbog ličnih preispitivanja – da li je moja sreća važnija od života mojih roditelja, koji bukvalno govore da neće postojati ukoliko se ja odlučim na korak koji će ispuniti moj život onako kako ja želim da ga ispunim, bez da kroz tu odluku povređujem druge ili radim nešto na svoju štetu.
I nemojte mi onda govoriti da smo mi društvo koje je doraslo promenama, da nam Prajd nije potreban, da prava LGBT zajednice nisu ugrožena i da je sve ovo naš izbor. Ko još bira da na ovaj način provodi besane noći, vodi ovakve razgovore i hoda sa grčem u stomaku i knedlom u grlu?
I ne pričam o javnim pretnjama, osudama, potencijalnim napadima pripadnika LGBT zajednice na ulici, pričam o nečemu duboko ličnom i intimnom što niko drugi do sada, osim mene i mog oca nije znao.
Verujem da je to put kojim niko svesno ne bi koračao. Zato i razumem one koji nemaju hrabrosti da se autuju i žive svoj život slobodno, jer, iako imam dobar posao, svoj balončić ljudi koji me prihvataju, svoj dinar i manje – vise sređen život, privilegovan status u odnosu na mnoge pripadnike svoje zajednice, i dalje nisam miran, a pitanje je hoću li ikada biti. Jer, ako se nešto, nekada stvarno i dogodi mojem ocu, mojoj majci, mojoj porodici… kako zaustaviti glas u glavi koji će uvek pitati; hej, možda si ipak i ti kriv.
Kada se sve sabere, treba imati razumevanja i za one kojima nije lako da prihvate teške stvari – teške jer su duboko ukorenjene kao problematične u društvu i sistemu u kojem živimo, ali treba i pronaći izduvni ventil, druga vrata, prijatelje i partnere koje možemo nazvati porodicom. One koji će biti tu sve vreme, sve dok i naša prava porodica ne bude mogla da nas prihvati, a čak i ako nas naša prava porodica nikad ne bude mogla prihvatiti“.
Autor: Pero Jovović za Optimist.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
