0
Ima tome i desetak dana, stajao sam u koloni automobila kraj beogradske Pošte broj šest, tik uz bivšu lepoticu Glavnu železničku stanicu. Bacim pogled u desno i imam šta da vidim; kroz prozor čuvene, plave lokomotive - čovek u požuteloj treger majici, lagano prosu kantu prljave vode. Kao da zaliva cveće.
Nije me mrzelo da se okrenem, potrošim pola sata da nađem parking i krenem u vizutu parnjače kojoj smo se nekada divili, slikali decu dok čekamo vozove, pokazivali gostima… Sve zaraslo u korov. Kese, konzerve, plastika na sve strane, a okolo se širi nekakv lepljiv, kiselkast smrad.
Priđem, uzmem drvenu letvu, pa udarim dva, tri puta po točkovima i povičem – ima li koga? Alo, domaćine! Niko se ne odzva. Okolo vise nekakve, reklo bi se dukserice, krpe, očigledno da se onaj što je prolio vodu baš tu skućio. Zalupam još jednom, ne vredi, gazda ili se uplašio, pa se pritajio ili je u međuvremenu izašao – u nabavku.
Nisam pokašavo da uđem, jer nepozvan se u „kuću“ ne ide, a osećao sam i blagi nagon za povraćanje. Tek, ono čime je Beograd nekad mogao da se pohvali prepušteno je beskućnicima i nebrizi. Pretvoreno u ruglo kakvo valjda samo mi umemo da napravimo.
Pomislih, eto lokomotiva koja je bila ponos nacije koja je vukla Plavi voz i predsednika Tita doživela je sličnu sudbinu kao i čuveni kabriolet u kome je 1934. u Marseju ubijen karlj Aleksandar Karađorđević. U tom kabrioletu su posle rata komunisti vozili hranu za menze, a docnije pomije. Na kraju je auto rashodovan i otpremljen na otpad. Da li je to poslednja stanica i koja čeka i čuvenu parnjaču?
Sve što smeta Beogradu na vodi mora biti uklonjeno. I sve što traži održavanje za naprednjačku vlast je samo nepotreban trošak, bacanje para. Sem ako se kakav lupež nije dosetio da lokomotivu izdaje. Što da ne – stan na dan, a korov mu dođe kao kamuflaža.
Plava gozdena grdosija proizvedena je 1947. godine u Madžarskoj. Bila je u predsednikovoj „ergeli“ desetak godina, a onda prekomandovana u komercijalnu upotrebu. Za svog radnog veka je prešla 1,6 miliona kilometara i „penzionisana“ 1978. Sve to piše u njenoj ličnoj karti, lokomotvskoj knjizi koja se čuva u Železničkom muzeju.
Kao eksponat postavljena je pored Ž. stanice 1984. Sećam se tog vremena. Ploču sa njenim podacima otkrio je neko ko ju je poznavao u dušu – mašinovođa Milorad Grozdanović. Miloradu je pripala ova čast zato što je današnji predsednik bio sprečen da dođe na svečanost. To ne treba posebno isticati.
Prevaranti iz beogradske vlasti pre nekoliko godina obmanjivali su javnost sa stranica „Politike“ kako će parnjača biti restaurirana, te da se radi projekat, pa još da će je malo pomeriti, na nekadašnji prvi kolosek. Valjda da je sklone od pogleda prolaznika, a da u njoj uživaju stanari BNV. I kako bi sve moglo biti gotovo 2022. Ko je njima verovao nikad lažova nije sreo.
Imao je muzej železnice još vrednije eksponate. U depou Ložionice čuvana je takozvana pulska lokomotiva iz 1864. koja je učestvovala u gradnji Sueckog kanala. Ni ona nije izdržala nalet Beograda na vodi. Kako su rušene zgrade u Savamali (fantomke, palice i noć) tako je pod okriljem nevida uništen i ovaj eksponat, stariji od srpskih železnica.
Tu pulsku parnjaču i još jednu njenu rođaku očerupali su 2018. do „gole kože“ verovatno naručeni lopovi. Sve što je moglo sa njih da se skine poskidali su i isekli . Direktor muzeja izjavio
je kako su „zatekli ekipu od 16 ljudi koji su mašinama sekli eksponate. Uništena je najstarija lokomotiva koju Železnički muzej ima u zbirci“.
To je kasnije zadalo glavolbolju policiji, koja se ponašala kao da sve zna, ali da slučaj ne sme da reši. Čako su, obmanjivali javnost da su (bezimeni) kradljivci uhapšeni. I, nikom, ništa.
Ako neko želi da prošeta do Savskog trga i preskupog Stefana Nemanje, lokomotiva je još tamo. Može i gradonačelnik da je pokaže gostima, a može i predsednik da se slika u tom korovu.
Nema predaje.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare