Aco, pazi metak! Hvala, Milo!

Kako se drama sa srebreničkom deklaracijom u UN  polako približava kraju, predsednik i trabanti polako silaze do kraja tobogana, pravo ka nizijama antiklimaksa.

Sećate se, pre nekoliko nedelja najavio je Vučić odsudnu borbu protiv zapadnih zala u  pokušaju da se srpski narod odbrani od večnog žiga genocida. Unapred je proglasio kapitulaciju, ali je rekao da ćemo časno poginuti. Najpre, treba reći, kako je objavila i Nova.rs, u tekstu deklaracije se nigde ne pominje ni osuda srpskog naroda (koja ne može da postoji), ni osuda srpske države (koja nije bez krivice, premda ona nikada nije pravosnažno izmerena), ali to predsednika nije sputalo: ko je, uostalom, tekst deklaracije uopšte i čitao?

Onda smo u Vašingtonu, koji je pohodio pet dana, čime je postavio novi rekord u izbivanju iz zemlje koja je ne znam ni sam kako funkcionisala bez njega, gledali neuspešan (donekle i neprijatan) nastup i jalove bilaterale, koje nisu dovele do pada rezolucije o genocidu, ali zato, hej, nisu donele ni utisak dostojanstvene borbe. Onda je, setićete se, donošenje deklaracije odloženo, pa smo se vratili nakratko na stanje euforije. Taman kad se stvar bila primirila, evo bombe u temeljima srpskog sveta: amandmani crnogorske vlade, koji, istovremeno, insistiraju na individualizaciji  krivice za genocid  s jedne, i osnaživanje „Dejtona“ sa druge strane, ozbiljno su uznemirili predsednika.

Nije da je Crna Gora bila pošteđena određenih turbulencija: provučićevska (što nije isto što i srpska) struja u vladi pozivala je na, naravno, odbacivanje deklaracije koja podrazumeva pomenuto žigosanje, dok su opozicija (promilovska, što nije isto što i crnogorska) i manjine pozivale na sponzorisanje ovog dokumenta. Spajićeva vlada izabrala je da odbaci obe sugestije, a solomonsko rešenje - with a litle  help from our friends - desilo se u vidu ovih amandmana.

Novi ministar spoljnih poslova Srbije reagovao je kao da inspiratori amandmana nisu naši frendovi iz USA, rekavši da njemu to izgleda kao da neko hoće da opere savest. Toliko o proameričkom kursu srpske spoljne politike iz usta "američkog čoveka" u Vladi Srbije. (Ja se zaista nadam da niko ozbiljan u Stejt dipartmentu nije  računao na autonomiju u radu ovog  ministra spoljnog u antidemokratskoj, na krađi formiranoj, proruskoj Vladi Srbije mandatara Vučića).  Pošto je usledio hladan odgovor crnogorske strane, u pomoć Vučiću javio se njegov (bivši, sadašnji, budući?) biznis partner Đukanović, koji se nakon maštarija o krvnoj osveti vratio mundanim temama, poput izgradnje crnogorskog etnosa, pa je njegov DPS rekao da je uvođenje amandmana "kukavička politika".

Sve to, verujte, nije naročito uznemirilo građane Crne Gore. Znam, bio sam dole minulih dana.

Uznemirilo je zato mene (a nije, lažem, ali o nečemu se već mora pisati) da vidim kako dvojica starih prijatelja i njihove tribalne nacionalne filozofije opet, makar nakratko, makar u ovom prazničnom mehuru, dobijaju na važnosti. Ovaj prvi prijatelj u dubokoj je defanzivi, krug njegovih saradnika i saboraca koji su na slobodi ovih dana prostire se od malca do palca (to vam je obim prstiju jedne ruke, jelte) i svakodnevno se sužava, a krug koalicionih  partnera  još mu je uži i neće se širiti; ovaj drugi prijatelj trijumfalno  gazi drugu deceniju vlasti i sprema se za junske lokalne izbore, na kojima će, sumnje nema, jednim potezom istovremeno legitimizovati načetu vlast i legalizovati uhodanu izbornu pljačku.

Zašto mi se onda čini da obojica zvuče kao da nam se javljaju iz duboke prošlosti? U slučaju prvog to je očigledno - dovoljno je pogledati dnevnik RTCG, koji izgleda kao da se sastavlja u zemlji članici EU, zemlji po meri građana u kojoj ima malo mesta za njega; u slučaju  drugog to je takođe očigledno - dovoljno je pogledati dnevnik RTS, koji izgleda kao da se sastavlja u jeku ratne 1995. u zemlji po meri ratnih i kriminalnih elita, pa i predsednika među njima. U prvom dnevniku - Đukanović je relikt prošlosti; u drugom dnevniku - Srbija je zaglavljena u limbu istorije.

Na kraju, kao što vidite, razglednica je, zapravo, o dnevniku.