Na današnji dan, pre tačno pet godina, mala Srbija bacila je na kolena veliki Brazil na drugom kraju sveta - Novom Zelandu u finalu Mundijalita. "Orlići" predvođeni selektor Veljkom Paunovićem postali su prvaci sveta, posle produžetaka i gola Nemanje Maksimovića u 118. minutu - 2:1.
Veljko Paunović, čovek s neverovatnom harizmom, hrabrošću, istrajnošću i pre svega vizijom, učinio je da san postane java, nemoguće – moguće, naterao je naciju da se zbog vremenske razlike budi u sedam ujutru (Oklend je 10 časova unapred) kako bi gledala buduće šampione i uživala u uspehu u kojem smo, nažalost kada su seniori u pitanju, udaljeni svetlosnim godinama.
Veljko i „orlići“ na kraju su obradovali naciju, a pola decenije od tog čuvenog 20. juna 2015. godine koji je uklesan u istoriju srpskog reprezentativnog fudbala, Paunović je za Nova.rs priznao da emocije i sada znaju da ga savladaju, slome…
„Uvek sam izuzetno ponosan na taj uspeh, koji smo svi kao zemlja, kao reprezentacija, kao tim, uspeli da učinimo nešto veliko čime ćemo moći večno da se ponosimo. U ovom periodu kada je godišnjica, kada god imam prilike pogledam utakmicu ili neku reportažu“, priseća se Paunović iz Čikaga kako je sve to izgledalo u dalekom Oklendu.
Kažete da su emocije prisutne, da li vas na kraju zapljusnu suze radosnice kada gledate veliko finale s Brazilom?
„To je moj intiman trenutak, gledam sve to s posebnom muzikom koja me motiviše i ne mogu da se izborim sa suzama. Uvek sam srećan i kada dođe neko od moje dece i pogleda sa mnom. Priznaću vam, svaki put plačem, kao da sve ponovo doživljavam. Najviše sam srećan sa kim sam to ostvario. Sa mojim igračima, stručnim štabom. Svim ljudima iz Fudbalskog saveza koji su učestvovali, počev od predsednika Tomislava Karadžića, preko generalnog sekretara Zorana Lakovića, Save Miloševića, koji je bio direktor svih selekcija, Mitra Mrkele, sportskog direktora. Hvala još jednom svim ljudima s kojima sam svakodnevno sarađivao, ljudima koji rade u Sportskom centru u Pazovi i na Terazijama. Nas su bodrili svi, počev od osoblja. Sve to je bilo neophodno da se jedan tim popne na krov sveta“.
Foto: EPA/BEN CAMPBELL
Da li ste i ove godine tradicionalno pogledali snimak?
„Biće ovih dana u to nema sumnje“.
Prvi golman te generacije Predrag Rajković je pre odlaska dao jednu prilično hrabru izjavu da ćemo biti prvaci sveta, da li ste mu zamerili?
„Ja sam o tome pričao puno puta, da sam znao da ćemo uspeti. Kao što je Peđa Rajković rekao na aerodromu kada smo kretali ka Novom Zelandu: ‘Bićemo prvaci sveta’, hrabra izjava, ali smo mi znali šta posedujemo. ‘Čileanci’ su bili naša inspiracija, projektovali smo sebe u neku budućnost. Verujte, najteže je bilo otići na Svetsko prvenstvo, a kada smo tamo otišli, bili smo svi ubeđeni da ćemo biti prvaci. Rekli smo: ‘E sad kad smo ovde, hajde sada da osvojimo’. Mi smo to znali pre nego što je javnost i čula za nas. Sedeo sam sa Savom i Mitom i sećam se kako su mi rekli da će sve da urade da nas podrže, da nam obezbede, da imamo sve preduslove za uspeh“.
Amerikanac došao u naš hotel i poručio: Budite prvaci sveta
Foto: EPA-EFE/Tytus Omijewski
Kada nam se već Veljko Paunović „otvorio“, pitali smo ga da nam otkrije jednu od anegdota, kojih je sasvim sigurno bilo daleko više.
„Interesantna situacija kada smo pobedili Amerikance u četvrtfinalu. Došao je u naš hotel njihov selektor Tab Ramos i čestitao, meni i stručnom štabu. Kaže: ‘Kada ste već nas pobedili, onda da osvojite’. Zahvalio sam mu se i rekao da kada je već došao, da ode do momaka i saopšti im isto. Sećam se i kojim rečima se obratio momcima: ‘Vi ste mala zemlja, ali imate veliko srce i neverovatno je šta ste uradili za svoj narod. Obradujte naciju, put vam je otvoren’. Bile su to reči čoveka koji je inače učenik našeg Bore Milutinovića“, poručio je Paunović.
Šta je bilo „najjače oružje“ te generacije?
„Jedinstvo nas je odvelo na krov sveta. Imali smo neverovatnu energiju tokom turnira“.
Niste posumnjali čak ni kada smo protiv Mađarske gubili sve do 90. minuta? Sreća nas je pogledala, Šaponjić je pogodio i odveo nas u produžetke. Kasnije smo na produžetke prošli u četvrtfinale…
„Nikada nismo sumnjali u nas, samo je bilo pitanje ko će ga i kako dati. Tada je to bio Šapa, a kasnije u finalu Maksa. Uvek je neko rešavao teške situacije“.
Kako ste videli finale s Brazilom, Maksimović je bio taj koji je rešio u 118. minutu i doneo Srbiji neopisivu radost?
„Kao što sam rekao, znali smo da ćemo postići gol. Maksimović je momak s neverovatnim psihofizičkim sposobnostima i onaj penal odlučujući protiv Amerike, kojim je rešio. To je naš ‘sveti Maksa’. Jednostavno, izabrali smo prave momke s kvalitetima koji su potrebni da se igra na visokom nivou tokom čitavog turnira“.
Foto: EPA/BEN CAMPBELL
Dobar deo tih momaka je kasnije napravio odlične karijere. Rajković je najbolji golman Francuske, oko Sergeja se otimaju fudbalski velikani, Maksimović je standardan „A“ reprezentativac… Sigurno ste posebno ponosni na taj segment, ipak su to „vaša deca“, zar ne?
„Kao prvo mislim da su oni svi naši momci, momci svih naših ljudi, ima puno trenera koji su učestvovali u njihovom razvoju u delu u kojem sam ja imao sreću i privilegiju da radim s tim momcima. Oni su deo mene i ja deo njih, njihovih života. Presrećan sam kada vidim da imaju uspešne karijere, neki koji su u senci ja im šaljem poruke i bodrim ih. Izgradili smo jedan odnos koji želim, i ja sam im to rekao da nikada nećemo izgubiti što smo stvorili. Trudimo se da svake godine, uglavnom zimi, obeležimo sećanje na Novi Zeland, jasno je da zbog obaveza nismo svi u mogućnosti da prisustvujemo, ali jedni druge moramo da podsećamo na taj uspeh koji ćemo slaviti do kraja života“, poručio je Veljko Paunović, čovek koji je zadužio Srbiju i nadamo se da će jednog dana sesti na klupu „A“ reprezentacije i pokušati da kreira bar približno čudo, nalik onom na Novom Zelandu 2015. godine.
Moj otac Blagoje gledao sve s onog sveta
Veljko Paunović preživeo je ogroman šok, kada je šest meseci pre odlaska na Svetsko prvenstvo na Novom Zelandu, ostao bez oca Blagoja. Čoveka koji mu je bio mentor na svim životnim poljima. Posebno je ostala upečatljiva slika kada je posle trijumfa u finalu podigrao prste i pogled ka nebu, posvetivši trofej preminulom ocu. Slika je govorila više od hiljadu reči.
„Svakako da bih voleo da je moj Blagoje mogao da vidi taj uspeh, jer je i on ogroman deo tog uspeha. Verujem da je to što je Srbija bila prvak sveta u ovom uzrastu, splet svih okolnosti, koje nas je prethodna država obučila na jedan fudbalski način. Ja sam fudbalsko znanje stekao u Jugoslaviji, Partizanu. Svi su učestvovali, to je bila kulminacija tog perioda, kombinovana s momcima koji su odrasli i formirali se fudbalski u novoj državi. Žao mi je što moj otac nije doživeo da vidi kako smo postali prvaci, ali sam siguran da je video s onog sveta i da je sve vreme bio uz nas“.
