„Zločin bez kazne“: Primeri nekažnjivosti nedodirljivih počinilaca, žrtve prepuštene same sebi

Od kada traju protesti kao da se glasnije govori o svim nepravdama koje građani trpe poslednjih deset i više godina u različitiim oblastima života. Zajednička karakteristika svake pojedinačne priče jeste nekažnjivost onih koji uspevaju da izbegnu krivičnu odgovornost. Neki ljudi nemaju gde, pa nastavljaju se bore, drugi gotovo da su odustali i razmišljaju da odavde zauvek odu. Koliko još ima ovakvih i sličnih sudbina i situacija i ima li zajednica u kojoj živimo snage da se njima bavi ili su prepušteni sami sebi, nastavlja Dina Cepenjor, reporterka Dnevnika na TV Nova.

„Dva preloma lobanje, prelom obe butne kosti, prelom oba kolena, prelom desne potkolenice… dijagnoza je čekajte, trombocitoza i posttraumatski stresni poremećaj“, kaže Aleksandra Haravan.

„Čak sam dobijao kolena po rebrima, stavljali su nam neki povez oko stomaka verovatno da ne bi bile vidljive te povrede, ali toliko udaraca, toliko batina, to je moralo da izađe negde. Koliko je trajalo to? Pa nekih sedam, osam sati“, kaže Nikola Dragošanović.

„Prebili su me na smrt telohranitelji Safeta Pavlovića. Udarili me stolicom u glavu, ja sam pao, izbili mi zube, pukli su mi krvni sudovi oni su me tukli, glava mi bila sve kompletno krvava. Posle su sipali vodu na mene pošto nisam davao znakove. Posle toga su me izbacili na ulicu, tu sam se probudio“, kaže Jovica Nikolić.

A svi smo se probudili u zemlji u kojoj ni za jedno od ovih dela i dalje nije osuđen niko. I u zemlji u kojoj se žrtvi, u ovom slučaju Aleksandri Haravan, koju je 14. januara 2016. godine udario auto u Resavskoj ulici u Beogradu, postavljaju pitanja koja žrtvu prave od počinioca.

„Koje boje su vaša kolica invalidska? Moj odgovor je crne boje. A zašto su crne? Ja kažem zato što ih fabrika proizvodi u crnoj boji. Da li ste imali nešto fluorescentno na sebi? Ja kažem nisam. Zašto niste imali nešto fluorescentno na sebi? Tada sam se rasplakala bila u tom trenutku. Ja sam tad toliko bila ponižena tim pitanjem, da nisam imala snage da ih pitam pa i vi ste sad kod mene došli kao pešaci i zašto niko nema ništa fluorescentno na sebi“, kaže Aleksandra Haravan.

Aleksandra kaže i da ju je pregazio pripadnik Službe za borbu protiv organizovanog kriminala Vladimir Rogan, vozeći auto Ministarstva finansija, da su na uviđaj došle dve policijske patrole, dvojica i dvojica, i kako ona misli, jednu su zvale komšije i građani koji su izašli iz gradskog prevoza jer je saobraćaj u tom trenutku bio obustavljen, a druga dva policajca, kako tvrdi verovatno je pozvao čovek koji je upravljao vozilom. Od neprijatnih pitanja koja su joj postavljana, u zapisniku nije ostalo ništa.

„Pitanja nema više, nego je moja izjava data kao literarni sastav jednog deteta. Imam crnu jaknu, imam crna kolica, nemam ništa fluorescentno na sebi“, svedoči Haravan.

Dobila je samo obaveštenje da je Rogan oslobođen krivice 2021. godine. Nikola Dragošanović iz Majdanpeka nije dobio ni obaveštenje u kojoj je fazi njegov slučaj. Pretučen kako kaže, u policijskoj stanici, kada je bio priveden 2022. godine, pod sumnjom da je sa grupom aktivista izazvao opštu opasnosti i navodno prebio kineskog radnika Zi Đina. U tom periodu aktivisti i građani u Majdanpeku branili su planinu Staricu od miniranja.

„Postupak je stigo dotle da ništa ne znam. Ni za jedno saslušanje svedoka nisam dobio poziv ni moj advokat“, kaže Dragošanović.

A Jovica Nikolić nije hteo da proda salaš Safetu Pavloviću, predsedniku opštine Žagubica i članu SNS . Jedva je ostao živ.

„Ja živim tamo, mesto Obresnica, tamo imam kuću i salaš. Pored te moje kuće i salaš što kažem, tu je formiran kamenolom. Jednom prilikom me pitao taj Safet Pavlović da prodam, ja sam rekao da nije na prodaju i posle toga se to desilo, eto“, kaže Nikolić.

Sve ove priče sabrane su na jednom mestu na konferenciji u organizaciji Ekološkog ustanka „Zločin bez kazne“.

„Ja sam bila prošle godne na protestima Srbija protiv nasilja i predvodila sam proteste i nosila sam transparent sa citatom Fride Kalo: „Ništa nije apsolutno, sve se menja sve se kreće, sve poleti i odleti“. Mislim da su mnogo poleteli. Moj život je nebitan više. Bitni su životi mladih ljudi koji treba tek da počnu da žive ovde“, ističe Haravan.

Baš zbog policijske torture, selektivnog kažnjavanja, podobnih tužilaca, jedan mladi čovek odlučio se da ode iz Srbije.

„Duboko smo razočarani u postupke pravosudnih organa Srbije i u vezi s tim sam nažalost odlučio da napuštam ovu državu. To je malo sramna odluka i odluka koja me boli ali smatram da je tako najbolje za mene. Slobdno mogu da kažem i da sam oteran obzirom da mi je, ne samo meni nego svima nama indirektno poručeno da bolji život možemo da tražimo na drugom mestu“, kaže Andrej Obradović.

Slučaj od prošle zime, nakon kog je bio organizovan i protest na Tgu republike protiv policijske torture gotov je, i dvojica policajaca koji su tukli Andreja i njegovu cimerku, nisu krivi kaže sud. Organizacija Da se zna protiv dvojice policajaca podnela je krivičnu prijavu, zatim pritužbu zaštitniku građana kao i sektoru unutrašnje kontrole mupa.

„Tužiteljka smatra da se sve ovo što smo mi naveli nije desilo, da nije bilo nasilja i da nema osnova za gonjenje policijskih službenika. Time su nam sva vrata zatvorena što se tiče domaćih pravnih lekova. Znači odbačena nam je i krivična prijava i prigovor i u sektoru unutrašnje kontrole iako je ona delimično usvojena, iako smo mi naveli u prigovoru da je delimično pritužba usvojena u sektoru unutrašnje kontrole, ni to tužiteljku nije zanimalo. Čak i zaštitnik građana se izjasnio o celom slučaju i njegovo mišljenje je da nema elemenata krivičnog gonjenja“, kaže Bojan Lazić iz „Da se zna“.

Poslednja nada im je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu. Jer pravde u Srbiji, kako govore, videli nisu.

Prilog pogledajte na početku ove vesti.