Zašto institucije ćute na cene kvadrata u Srbiji i da li je po sredi pranje novca kroz građevinu?

Prema računicama: nešto više od 20 godina potrebno je da se kupi prosečan stan u Beogradu, za one sa prosečnom platom. Ko zarađuje više, krov priušti brže i bez kredita. Ali astronomske cifre o kupovini stanova od 2,5 miliona evra ili garaža od 75.000 - uvek izazovu sumnju. Ko kupuje tolike stanove, kad podaci govore da se 80 odsto kupi za keš? I da li to alarmira institucije saznaje Nikola Pavlović, reporter Dnevnika na TV Nova.

Ako je prosečna plata u Srbiji 900 evra, uz obećanje one od 1400, koliko je godina građaninu sa prosečnim primanjima potrebno da kupi stan u Beogradu na vodi ili u samom Beogradu, kada je već prodata najskuplja garaža u vrednosti od preko 70 hiljada evra. Početne cene kvadrata su nešto niže od tri hiljade evra.

„Postoji jedna ogromna upadljiva nelogičnost između cena nekretnina i obrta koji se pravi u tom sektoru i činjenice da u otežanim ekonomskim uslovima sa velikom inflacijom, sa niskom prosečnom platom, mi imamo situaciju gde veliki broj ljudi može da po ogromnim cenama kupuje nekretnine“, kaže Slobodan Cvejić, Srbija CENTAR SRCE.

U Beču, gde je prosečna cena kvadrata od 6 i po hiljada, dok u centralnim delovima grada doseže i do 15 hiljada evra, pristupačnost tržištu je stabilna, zahvaljujući podjednako stabilnim platama – prosečna zarada u Austriji je nešto veća od 2 hiljade evra, a u Beču gde su i troškovi života veći oko 2300 evra. Dok su takvi standardi od Srbije daleko, ovde su još aktuelne teme pranja novca – upućeni kažu: upravo kroz građevinu, dok uprava za sprečavanje pranja novca ćuti.

„Očito imamo veliki problem sa potencijalnim pranjem novca kroz građevinske radove, kroz izgradnju više nego kroz prodaju i da imamo nezainteresovane institucije sistema koji bi to na neki način trebali da, ne sankcionišu, nego da iskontrolišu“, kaže Danijel Dašić, građevinski inženjer.

„Mi vidimo da se Uprava za sprečavanje pranja novca često koristi u političkim obračunima, ne za ono što bi trebalo da se dešava. Sećamo se afere Mauricijus za koju se ustanovilo da je potpuno bila fabrikovana, a koja se sdušno uključio direktor Uprave Željko Radovanović, tako da to nije prava adresa“, ističe Radmilo Marković, BIRN.

Uprava za sprečavanje pranja novca zatvorena je za javnost. Novinari koji godinama prate ovu temu naglašavaju da postoje indicije, da je rast cena nekretnina jedna od posledica ulaska prljavog, odnosno novca iz kriminalnog porekla u građevinski sektor. Tome doprinosi i podatak da nekretninu može da zida i privatno lice.

„Nema te procene rizika kod njega, ako se sve radi za keš, tu onda nema ni prometa preko banaka. Nelegalna građevina kod nas je takođe u velikom zamahu u poslednjih 10 godina, tek tu nema nikakvih kontrola, jer nema građevisnke dozvole, nema nikakvog prolaženja kroz sistem“, navodi Marković.

Ali se zato, u zavisnosti koliko je neko blizak vlastima ili na određenoj funkciji, mogu kupovati skupe nekretnine, ne samo u Srbiji, već i u regionu.

„Mislim da svi čekamo neko drugo vreme u kojima treba da radimo sve što radi normalan svet, i da onda možda imamo jeftinije nekretnine, jer nisu uopšte tako naivni ovi naši funkcioneri koji su počeli da kupuju nekretnine po Trstu, jer za jednu garsonjeru u Beogradu mogu da kupe čitavu kuću tamo“, poručuje Dašić.

„Da li su sve ove krupne transakcije proverene, da li svi kupci mogu da doakžu poreklo novca onako kako je zakonom predviđeno, a relativno su striktni ti zakoni, ima se utisak da ponekad ispliva neki slučaj i to onda kada vlastima odgovara da se obračunava sa onima koji bi da odustanu u sistemu i koji su konkurencija u distribuciji moći“, kaže Cvejić.

Iz stranke Srbija CENTAR podsećaju da je po dolasku na vlast 2012. godine, SNS obećala donošenje Zakona o poreklu imovine, koji je donet tek 2020. i dopunjen naredne godine, ali se po njemu ne postupa – zato se skupe nekretnine kupuju bez reakcije Poreske uprave.

Prilog pogledajte na početku ove vesti.