Zaštita ličnih podataka: Građani uvek mogu da kažu ne

Društvo 20. dec. 202008:56 > 12:22
Podeli:

Mali procenat nas je svestan šta je privatnost i šta je zaštita ličnih podataka. Građani najviše identifikuju pojam privatnosti sa intimom, porodicom,  zaštićenim prostorom četiri zida svoga doma. To je nesumnjivo vrlo važan aspekt privatnosti. Međutim, kod ličnih podataka i dalje postoji velika nonšalantnost, rekao je Uroš Mišljenović iz udruženja "Partneri Srbije". On je, zajedno sa Milanom Aleksićem iz udruženja građana "Atina" gostovao u jutarnjem programu "Probudi se" na NOVA S govoreći o temi: Kako zaštititi privatnost.

„Privatnost ima niz svojih sastavnih elemenata. Jedno je pitanje – ko sme da vam uđe u stan, zatim nepovredivost pisama  – bilo onoga što se nalazi u poštanskom sandučiću, bilo u mejlu. Potom Tretman vaših ličnih podataka – ko sme da prikupi podatke kako sme da ih koristi, samostalnost o odlučivanju o sopstvenom telu  – to su sve različiti aspekti privatnosti“, naveo je Uroš Mišljenović.

Milan Aleksić je istakao da je naročito važno, sa stanovišta onoga čime se bavi udruženje građana „Atina“ a to je pružanje podrške žrtvama trgovine ljudima – kako se lični podaci koriste, i kako se oni štite, naročito ako se odnose na ranjive grupe.

Veliko pitanje je, takođe, mogu li podaci adekvatno da se zaštite u digitalizovanom svetu.

Često se, kao uslov za ostvarivanje nekih potrošačkih popusta, od građana traži da navedu svoj JMBG (jedinstveni matični broj građana).

„Kada govorimo o potrošačkim popustima, važan faktor igra i ekonomski ugao i koliko je kome svaki dinar značajan. Važno je sagledati posledice – vrlo je moguće da ti naši lični podaci važe više od tog popusta“, ukazao je Mišljenović.

Podatak se, navodi, može iskoristiti na različite načine.

„Podaci se mogu neadekvatno koristiti iz neznanja, iz nepažnje ili iz zloupotrebe.  Treba imati u vidu i posledice. One mogu da budu čisto ekonomske – u Srbiji jesu zaista zabeleženi primeri krađe podataka i zloupotrebe na osnovu podataka iz lične karte, poput otvaranja firmi. Zabeleženi su primeri sklapanja ugovora sa tuđim podacima za koji je vlasnik saznao tek kad su mu stigle opomene za neplaćene račune“, istakao je Mišljenović.

Građani, navodi, uvek mogu da postave pitanje – zašto mi tražite taj podatak? Mogu da kažu ne.

„Navešću vam primer teretane – čovek je prijavio povereniku da korisnici za ulazak u teretanu identifikuju otiskom prsta. To je očigledno neko prijavio i teretarna to više ne radi“, rekao je Uroš Mišljenović.

On je podsetio i na praksu postavljanja pitanja prilikom razgovora za posao koja zadiru u privatnost.

„Postavljaju se pitanja o životnim planovima, zdravstvenom stanju, uz razumevanje da za neke profesije zaista pitanje o zdravstvenom stanju može da bude opravdano, ali za to postoje jasni kriterijumi“, navodi Mišljenović.

Gde sve ti podaci mogu da dostpeju?

Milan Aleksić ističe da je za udruženje građana „Atina“ veoma važno polje zaštite podataka o ličnosti.

„Moram da kažem da je zaštita podataka o ličnosti važan aspekt našeg rada. Na žalost, svedoci smo da podaci o ličnosti žrtava krivičnog dela trgovine ljudima dospevaju u javnost , pogotovo u tabloidnim medijima“, navodi Aleksić.

Podaci u javnost dospevaju najčešće na dva načina.

„Imamo podatke koji u medije dospevajus sa suđenja. Vrlo često u tabloidima imamo taj institut komšiluka gde komšije ispričaju druge okolnosti o životu đrtve. Ono što je pravno najproblematičnije jeste  curenje podataka iz institucija sistema, pre svega policije i tužilaštva ka medijima. Taj problem koji je prepoznala praksa, država se obavezala da je rešiti“, istakao je on.

Vrlo je, navodi, opasno kada se lični podatak o žrtvi nađe u medijima i u javnosti ili kada taj podatak može da dovede do otkrivanja identiteta žrtve.

„Na ovaj način jedanom traumatizovana žrtva može biti ponovo traumatizovana, tim pre što je način na koji se piše uvek senzacionalistički – uvek je fokus na žrtvi a ne na počiniocu, što čini nenadoknadivu štetu da se žrtva oporavi“, ukazao je Aleksić.

On ističe da takvo izveštavanje nema nikakvo uporište u javnom interesu.

„Radi se samo o potrebi  medija da povećaju tiraž i profit. Ni na koji način ne razmišljaju šta taj teks može da učini žrtvi do kraja života“, istakao je Milan Aleksić.

Uroš Mišljenović ističe da je rešenje ovog problema – sprečiti curenje iz institucija novim merama, a drugi način je – kažnjavanje.

„Problem je što sve krivične prijave koje poverenik podnosi ne dobijaju svoj epilog – bilo da se ona odbaci ili pokrene postupak. Te istrage oččigledno ne mrdaju sa jedne tačke“, zaključio je Mišljenović.

 

* * *
Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar