"Ostavka" je reč od sedam slova, ima veoma jasno značenje u srpskom jeziku, ali u praksi mnogi za nju kao da nisu nikada čuli. Ona se u našem javnom životu veoma teško poteže, a i kada se poteže uglavnom se koristi u kontekstu izgovora, zbog čega i pored odgovornosti neće biti podneta.
Savamala, helikopter, doktorat, tetka iz Kanade, Krušik, Jovanjica. Ovo su samo neke od afera, čiji bi sinonim trebalo da bude OSTAVKA! Ali, ona je u Srbiji..“ Samo riječ i ništa više“.
Da li je OSTAVKA najskuplja srpska reč?
„Oni sve svoje ljude drže i nezavisno šta god da se dešavalo, oni nikada neće tražiti ostavku. Oni će na drugi način nekoga da isključe kada su u pitanju njihovi interesi. Zašto? Zato što su dolazili na vlast tako što su se jedni na druge oslanjali. Odnosno, oni su u poslovima jedni između drugih ucenjeni“, kaže profesor FPN u penziji Čedomir Čupić.
„Što volim ove novinarke koje tako lako kleknu“, rekao je ranije Bratislav Gašić.
Ostavke toliko nisu popularne, da su ih zamenili i neki drugi modeli. Zbog ove skandalozne rečenice, Gašić, tadašnji ministar odbrane, nije podneo ostavku već je smenjen, a kada se bura u javnosti stišala, postao je prvi čovek BIA.
„Kao podnošenje ostavke od strane aktera političke scene, zaista retko viđamo. Razlog tome je upravo to što se možda boje kao da, nemaju gde više i dalje da odu.. Ti si kao ministar i kao posle toga ne možeš na neko bolje mesto da odeš, ali zapravo možeš“, kaže Nenad Milosavljević iz Njuz.net.
Da li se zbog tog i sličnih primera, ostavka kao čin preuzimanja odgovornosti preselila u satirični i nerealni kontekst?
„Mi smo imali jako davno te tekstove, još na početku Njuza, da je političar podneo ostavku iz moralnih razloga. Zato što je to neko onako opšte mesto, još i tada bilo. Pre 8,9 godina. To jeste satirična kategorija. Kada bi se tako nešto danas desilo mogli bismo da kažemo da ta vest liči na njuz i da smo mogli mi da je objavimo, ali nismo. To pokazuje dokle smo mi stigli sa shvatanjem odgovornosti“, dodaje Nenad Milosavljević iz Njuz.net.
Možda zato, nedavno je sa velikim iznenađenjem dočekana vest da je Tomo Zorić, sekretar Državnog veća tužilaca, iz moralnih razloga podneo ostavku, jer je bio u društvu jednog od uhapšenih iz Belivukove grupe. Ostavke su se u poslednjih 20-ak godina, podnosile vrlo retko i to nakon ogromnog pritiska javnosti, kao u slučaju bivšeg ministra Dragana Veselinova čiji je vozač 2003. u sudaru usmrtio Katarinu Marić. Ostavka je usledila tek mesec dana kasnije.
„Posle 2000. bilo je par ostavki, ali one nisu uspele da postanu princip. Da se na njih ugledaju. Sada je to dobilo takve razmere da je, da su to teške zloupotrebe i uzurpacije ljudi koji su na vlasti“, rekao je profesor u penziji Čedomir Čupić.
A možda su i naši tereni jednostavno takvi. U Srbiji čak ni selektori fudbalske reprezentacije ne podnose ostavke zbog loših rezultata. Poslednji je to uradio Siniša Mihajlović 2013. godine, jer Srbiju nije odveo na svetsko prvenstvo. Njegovi naslednici i prethodnici, uglavnom su smenjivani uz sporazumne dogovore, jer samoinicijativno nisu podnosili ostavke.
Ceo prilog u emisiji „Među nama“ TV Nova S novinara Filipa Vidojevića možete pogledati ovde:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar