Šta je “mančmelou” roditeljstvo?

Da li sam dovoljno dobra mama? Da li sam danas bila pregruba? Možda nije trebalo to da uskratim detetu ? Samo su neka od pitanja, koja svakodnevno muče roditelje dece vrtićkog ili predškolskog uzrasta. Maja Radović, ima dva sina i najveći izazov kod vaspitanja prvog bilo je da se odupre okolini i njihovim osudama.

"Navešću primer za upotrebu slatkiša - svima je bilo neobično što ja svome detetu dajem slatkiše samo vikendom i to je za njega bio praznik. Umesto da se to posmatra kao nešto dobro, i što dete svakog vikenda ima malu novu godinu ja sam naišla na osude od svoje najbliže okoline ali i svih ostalih, jer je to bilo nesto neobično", kaže Maja Radović, mama i profesorka u osnovnoj školi.

ONeodoumice ali i strahovi, kažu pedagozi, početak su takozvanog - plišanog i mančmelou roditeljstva. Ili bolje rečeno - vaspitanje bez postavljenih granica.

"Mi smo to zvali demokratski stil vaspitanja i moram reći da on nije najpoželjniji, da on ima neki malignitet i koji se pokaže kad dete odraste", otrkiva Vesna Aleksić, pedagog i autorka knjiga za decu.

OOsnova i jedino dobra stvar u vaspitanju, kaže Aleksić, je angažovano roditeljstvo u kome i roditelji i deca rastu i razvijaju se zajedno i to od samog početka. Jer se, karakter deteta pa i sam odnos gradi do njegove pete godine.

" To su porodice gde i deca znaju koje obaveze ima i roditelj i da ih upute u to i gde se ne gleda da bude samo lepo deci - i roditelji imaju prava i ta neka linija dokle se ide je jasno postavljena od rođenja deteta. I nećemo zbog naše konfornosti i udobnosti - da bi smo recimo na miru popili kafu, dati detetu telefon da nas ostavi na miru da se ispričam sa drugaricom. Ne, to je jedan težak posao koji urodi plodom", smatra Vesna Aleksić, pedagog i autorka knjiga za decu.

U praksi se pokazalo da roditelji greše što ne postavljaju, ni dobar odnos sa vaspitačima ili u kasnijem dobu, nastavnicima ili profesorima pa samim tim ne žele da prihvate da je njihovo dete možda uradilo nešto loše, istakla je naša sagovornica.

"Naše blago, dajemo njemu u ruke na jednu trećinu dana, odnosno na trećinu života, da mi pokušamo da njega gledamo sa simpatijom. Naša prva premisa treba da bude da će ono, taj čovek koji je dodeljen mom detetu biti njemu prijatelj, al da bi on njemu bio prijatelj moram i ja da mu budem prijatelj", kaže Aleksić.

Razlike u načinu vaspitanja deteta, još su vidljivije u školskom uzrastu, kaže Maja Radović.

"Na primer dete reaguje i prijavi neki problem, zbog toga među vršnjacima dođe do nekog incidenta. U tom slučaju, dete koje je prijavilo problem, npr kod kuće dobije lekciju da ne treba odmah tužakati, da treba proceniti situaciju, da ne treba odmah reagovati itd, dok na primer dete koje je učestvovalo u incidentu ne dobije ništa. I onda dete već u tom uzrastu oseća nepravdu zbog takvog načina postupanja i počinje da preispituje da li je to što je uradio ispravno. A onda se i rodiltej nađe negde u nedoumici - čekaj, da li ja svoje dete spremam da bude dobro za sebe ili za drustvo il za očekivanja koja postoje oko njega", kaže Aleksić.

"Prva pilula našeg ozdravljenja je da se roditelji malo, savremenim jezikom rečeno, iskuliraju i neka roditelji postanu blagonakloni prema drugima, a malo strožiji prema svom detetu", smatra Aleksić.

Prilog Anite Ikanović iz emisije "Među nama" pogledajte na početku ove vesti.

BONUS VIDEO - Miša Stojiljković o tatama u Srbiji: Pod pritiskom su da zarađuju