Sećanje na Dušana Jovanovića romskog dečaka ubijenog pre 27 godina

Davnog 18. oktobra 1997. godine Dušan Jovanović imao je 14 godina i vraćao se iz prodavnice nedaleko od beogradske Slavije. Na istom mestu zatekli su se sedamnestogodišnji Milan Čujić i Ištvan Fendrik sa grupom istomišljenika. Napali su Dušana i tukli ga do smrti. Dečak je bio đak obližnje škole Vladislav Ribnikar.

Na sličan način u centru Beograda tri godine kasnije ubijen je i glumac Dragan Maksimović. Sećanja i opomene čuli su se i danas , kako da se slični zločini ne ponove, a da mesta gde su ubijeni budu zauvek obeležena. Nastavlja Jelena Kikić, reporterka Dnevnika na TV Nova.

Tragična smrt dečaka, ubijenog samo zato što je Rom, trebalo je da bude opomena i prekretnica. Čak 27 godina kasnije i dalje je događaj koji se obeležava ali iz kog lekcija nije naučena.

„Pre 27 godina u ovo vreme mi smo bili jedna srećna porodica. U 9 sati kada je brat izašao i nije se više vratio, sve se to promenilo i naši životi može da se kaže i da su uništeni. Majka nije mogla da izdrži bratovu smrt, posle nje je preminuo i otac, tako da oni nisu samo ubili brata, oni su ubili celu našu porodicu“, kaže Dušanka Jovanović, Dušanova sestra.

Na đaka osmog razreda osnovne škole Vladislav Ribnikar, koga su skinhedi napali nadomak kuće, u Beogradskoj ulici ispred broja 33, dan danas podsećaju samo dve table. Jednu su postavili njegovi pokojni roditelji, drugu Unija Roma. Inicijativa A11 pretpošle godine prvi put je podnela predlog da obližnji parkić na Slaviji dobije ime Dušana Jovanovića.

„Nakon toga smo naišli samo na tišinu, verovatnmo su računali da mogu da odbijaju naš zahtev ćutanjem. Zbog čega? Zato što bi odbijanje morali da obrazlože a objašnjenje zbog čega neće da park dobije ime po dečaku koji je žrtva neonacističke ideologije nije baš lako odbranjiva pozicija. Nakon toga, posle godinu dana, recimo u avgustu je bila sednica gde je odlučeno da se odloži odlučivanje . Navodno je razlog bio to što se deo parka nalazi u privatnoj svojini“, rekao je Uroš Ranđelović iz Inicijative A11.

„Opet u toj celoj priči postoji pozitivna strana a to je da su mnogi podržali inicijativu da park na Slaviji premienuju, da nosi ime Dušana Jovanovića ali zapravo ključni donosioci odluka nisu prosto doneli taj odgovor i odluku da se to i uradi za park koji zapravo nema ime i onda se postavlja pitanje da li bi nekome smetalo da se park u Srbiji odnosno Beogradu zove po jednom Romu. Da li je to problem“, pita Dženet Koko, aktivistkinja.

Danas je podneta još jedna inicijativa, da se obeleži mesto stradanja i da obećanje da se nešto slično neće dogoditi. Jedna odbornička grupa traži i da se Beogradska ulica preimenuje u ulicu Dušana Jovanovića.

„Da li ima odbornika Roma? Ima odbornika romske populacije, čak je zamenik predsednika skupštine jedan od njih. Takođe među članovima odborničke grupe Srpske napredne stranke isto ima romske populacije, jedna bivša narodna poslanica je sada odbornica u gradskoj skupštini“, rekla je Natalija Stojmenović iz Zeleno levog fronta.

Romi uključeni u institucije zvuči kao pomak i prilika da Romi nađu svoje mesto u društvu. U svakodnevnom životu diskriminisani su na svakom nivou i najčešće nisu prihvaćeni od većine.

„Ono što je najbitnije jeste da svi koji su zaposleni u institucijama rade svoj posao bez obzira ne nečiju pripadnost, nacionalnu pripadnost. I da su oni prvi ti koji će naglasiti koliko je to strašan čin da nekoga diskriminišete , na bilo kom nivou postojanja, da to krene od školskog sistema, zdravstvenog i kada se mladi Romi Romkinje prijavljuju za posao da ne postoji diskrimivnacije. I da ohrabrujemo roditelje da ne ćute prosto na diskriminaciju i neke komentare, počevši to dok su im deca još mala“, rekla je Koko.

Pre nego što je pre tri decenije ponovo postala Beogradska, ulica koja povezuje Bulevar kralja Aleksandra i Slaviju nosila je ime Borisa Kidriča. Da bi ponela ime Dušana Jovanovića, Komisija za spomenike i nazive trgova i ulica i Skupština grada morali bi da ostave političke i ideološke razlike po strani i da podrže taj predlog.

Mislim da je bitno da pokažemo empatiju prema našim sugrađanima koji na svakom nivou u ovom gradu žive lošije od nas ali i da pokažemod a pamtimo i da učimo iz nekih stvari koje su se desile. Ova spomen ploča se nalazi nedaleko od osnovne škole Ribnikar koju isto nažalost pamtimo po nasilju koje nas je zadesilo i zato mislim da je ovo jako bitna prilika da kažemo ne nasilju, da kažemo da je Beograd otvoreni grad i da kažemo pre svega da je ovaj grad bezbedan i siguran za sve a pogotovo za decu“, kaže Stojmenović

Na zelenu površinu, poznatu kao Mitićeva rupa, Inicijativa A 11 ponovo je postavila Dušanove table, u onom delu koji nije privatna nego gradska svojina. One prethodne stajale su godinu i po dana. I niko ih nije dirao.

Iako je ostala bez brata a zatim i bez roditelja, sestra Dušana Jovanović ne mrzi. Bori se protiv rasizma, mržnje i nasilja, pogotovo među mladima.

„Kažu da vreme leči rane i iz godine u godinu biće lakše ali to nije isitina. Iako je prošlo 27 godina boli, boli kao i prvog dana što je bilo. Zatao vas molim, nemojte dozvoliti da se ponovi to što se desilo mojim bratom. Ja jedna ne mogu da učinim ništa, mi nismo mogli da spasimo moga brata, ali možemo da spasimo nekog drugog“, kaže Dušanova sestra.

Za Dušanovo ubistvo su odgovarala dvojica sedamnaestogodišnjaka. Dobili su maksimalne zatvorske kazne za starije maloletnike od deset godina zatvora, od kojih su odslužili po šest. Kazna im je umanjena posebnim rešenjem o amnestiji. Dvojica od četvorice nasilnika koji su pesničili, šutirali i tukli odvaljenim olukom dete koje je ležalo na zemlji nisu nikad procesuirani.

Prilog pogledajte na početku ove vesti.