Raspadanje pa rušenje vile u Krunskoj, simbol odnosa prema nasleđu

Osim u istorijskim okolnostima kada je bio meta neprijateljskih bombi, Beograd nikada nije kao danas trpeo udarce u svim svojim delovima, pa tako u istom danu, u ruševine se pretvaraju znameniti hoteli iz 20. veka, bez državne zaštite ostaju simboli tradicije NOB-a , teško ranjeni tokom NATO bomboradovanja, da bi se na njihovom mestu pravile replike iz Las Vegasa. Kompleks Sajma postaće domaća varijanta Dubajia na Savi. A Vračar, tradicionalo najprivlačniji bedem za svakog osvajača, razara se zaobilazno, različitim nivoima zaštite. Onemogućeni da odmah ruše i zidaju gipsane karikature, investitori su prinuđeni da ih na neko vreme prepuste kiši, snegu i beskućnicima, a posle sve ide lakše. Čak i kad se obruši zid obližnjeg vrtića, to se rešava bez mnogo buke, uz par jakih obećanja. Natavlja Đuro Svilar, reporter Dnevnika na TV Nova.

Ko čeka taj dočeka, ili nećemo rušiti, srušiće se samo. To bi mogla da bude taktika kojom bi se u najkraćem dalo opisati kako investitori dolaze do skupocenih placeva na kojima su nekada bile velelepne vile pod zaštitom države. Nije li sudbina vile sagrađene 1927. godine na uglu Krunske i Smiljanićeve na Vračaru, paradigma i ogledni primer odnosa prema svemu što bi trebalo da je kulturno nasleđe Beograda?

Nažalost da, s tim što je taj ogled započet još prošle godine na Neimaru, gde je nekoliko vila urušeno iznutra. Znači vile se svesno puštaju da propadaju, iako vi imate u Zakonu za zaštitu kulturnih dobara obavezu vlasnika da čuva kulturno dobro. 1:01, 1:15 onda građevinska inspektor donese rešenje da je objekat nebezbedan i opština Vračar na osnovu tog rešenja i mišljenja donosi dozvolu za rušenje. Znači investitor se pokrije legalno, dobije papir da je rušenje dozvoljeno jer je objekat navodno nebezbedan“, kaže Neda Maletić iz Društva za očuvanje i ulepšavanje Krunskog venca.

Uprkos tome, iz neprotifitne organizacije „Ministarstvo prostora“ tvrde da dozvola za rušenje vile u Krunskoj 66 nije legalna jer ne postoji usvojen Plan detaljne regulacije za blok u kom se nalaze predmetne parcele.

„Bez tog plana mi nemamo ustvari razrađenu neku prostornu koncepciju tog bloka, mi ne znamo kako on treba da izgleda i kakav treba da bude, šta se zadržava i šta se ruši. Ispitivanje i zaključak o tome da to jeste rizik po bezbednost bi trebalo da donesu nadležne institucije, inspekcije i da se na osnovu toga izda to rešenje, problem je što i ukoliko su se te procedure i desile nema javno dostupne dokumentacije“, kaže Božena Stojić iz Ministarstva prostora.

Arhitekta Bojan Kovačević ukazuje na još jedan problem koji nije precizno zakonski rešen, a što u praksi znači da ukoliko vlasnik nema novca da obnovi oronulu građevinu koja je proglašena za kulturno dobro, država nema obavezu da mu u tome pomogne.

„Kulturno dobro ne biva tretirano od toga da li je državno ili je privatno vlasništvo. A kad imate privatno vlasništvo i status kulturnog dobra, onda nastaju ozbiljni problemi i finansijski i proceduralni. To bi trebalo da znači da ste vi kao vlasnik kulturnog dobra odgovorni za njegovu obnovu“, kaže Kovačević.

Ruina nekada prelepe vile u Krunskoj ulici, na uglu sa Smiljanićevom, tavorila je decenijama. Vila je postala toliko zapuštena da su ljudi prelazili na drugu stranu ulice u strahu od obrušavanja, ali i sumnjivih prilike koje su se u njoj katkad okupljale. U avgustu ove godine u nekadašnjoj vili buknuo je požar. Prolaznici danas znatiželjno vire kroz građevinsku ogradu.

Iako se većina evropskih gradova diči građevinama starim i nekoliko vekova, to nažalost nije slučaj sa našim glavnim gradom. Mi kao da se takmičimo da zatremo našu istoriju, poput ambijentalnih celina kao što je Krunski venac.

„Već tri godine u fijoci stoji odluka o zaštiti Krunske ulice, ona bi trebalo biti zaštićena. ZZSK grada Beograda izradio je elaborat koji je prošao sve nužne faze kroz republički zavod i ministarstvo kulture, međutim ta odluka se ne donosi. 2:39, 3:03 Ne, mi pravimo staklene i betonske, bezlične i besmislene zgrade, a uništavamo ono što je naše kulturno nasleđe“, kaže Maletić.

„Svaka urbanistička struktura, morfologija i tipologija oseća pritisak vremena. I ono pravilo u urbanizmu koje je notorno, ali koje je istovremeno jako nezgodno. To je ako jednom dozvolite određenu visinu i parametre nemate zapravo pravo, nemate osnov da sledećem to ne dozvolite. Znači kad se probiju norme, onda to krnjenje normi ide na neki način nizvodno“, kaže Kovačević.

Za ambijentalnu celinu Krunske ulice od velike je važnosti i očuvanje tzv. izvorne parcelacije. To prema rečima Kovačevića znači da investitor na jednoj parceli može da gradi samo jedan objekat, a nikako da kupi više parcela i objedini ih u jednu na kojoj će da sagradi ogromnu zgradu, kao što se već uveliko dešava, pogotovo na Vračaru.

Prilog pogledajte na početku ove vesti