Prvi put su se danas u zgradi Specijalnog suda suočili dečak ubica iz škole "Vladislav Ribnikar" i porodice žrtava u postupku koji se vodi protiv roditelja maloletnika koji je ubio devetoro svojih drugarica i drugova i čuvara škole.
Šta ovo suočavanje znači za roditelje ubijene dece i kako društvo prati sve što se događa od dana tragedije, objašnjavaju Radmila Vulić Bojović, klinička psihološkinja i Slobodan Cvejić sociologom i profesorom univerziteta. Iako je od masakra prošlo godinu i po dana, još uvek se postavlja pitanje: zašto?
„Sećam se kada se dogodio taj strašan, nezamisliv događaj, dosta se o tome od samog početka pričalo i nekako i tada sam znala da je to događaj takve magnitude da će se on ponavljati u našim razgovorima jako dugo. Desilo se nešto nezamislivo, pitali ste zašto? Mislim da je to do kraja nemoguće dati odgovor zašto, a to pitamo zato što je naša stvarna, ljudska potreba da nekako razumemo kako je to bilo moguće da se ovako nešto desi i da dete pobije drugu decu u školi u koju su zajedno išli. Mislim da je nezamislivo meni i kao psihologu i kao osobi da ljudsko biće može drugom ljudskom biću da uradi tako nešto, a znam da je moguće i vidim da je moguće. Tu postoji jedan nesklad između onoga što znamo da su činjenice i sled događaja i onoga da pokušamo da nekako osmislimo i prihvatimo, uklopimo u naš kognitivni sistem kako je uopšte moguće da je do toga moglo da dođe“, objšanjva Radmia Vulić Bojović.
Da je neko pitao ljude 2. maja da li je moguće da se „Ribnikar“ dogodi, ogromna većina bi rekla, ne to nije moguće.
„U medijima se potpuno neodgovorno plasirala ta kultura medija. Ja verujem, iako je prošla godina i po dana od tada, da mi treba da vrlo pažljivo biramo reči koje izgovaramo, jer su porodice žrtava još ranjive i prolaze kroz to sa dubokim traumama, da mi kao njihovi sugrađani i članovi društva, unajmanju ruku možemo toliko da doprinesemo da oni iz ovoga izađu nekako i da se oporave. Ima mnogo dimenzija i strana kada se pitamo zašto. Ovo je šok koji se retko dešava i u svakom pojedinačnom životu i u jednoj zajednici, bilo užoj, tih porodica koji šalju decu u tu školu ili svih nas koji smo zainteresovani za to da se u zemlji živi lepo i mirno, skladno. Pitamo se još uvek zašto jer institucionalni odgovor nije bio odgovarajući. Mi nismo dobili dovoljno odgovora da bi se smirili, ali ni kao društvo nismo dobili odgovore da bi se vratilo poverenje u institucije i naš osećaj sigurnosti“, objašnjava sociolog Slobodan Cevjić.
Više o ovoj temi pogledajte u video prilogu na početku vesti.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar