Psihološkinja Ana Mirković: Prihvatanje tragedije u Novom Sadu ovog trenutka bi značilo da mi stvarno ne postojimo kao građansko društvo

Ona se osvrnula na to jesu li ljudi, kako stalno čujemo besni ili je bes bio akutan, sad je prošao ovo je sad neka ljutnja, a i ona neće dugo. Šta će ostati - nesigurnost, uplašenost, Mirković je pojasnila šta je ovo i koja emocija preovladava.

"Ima još tu ogromne količine besa, ima neprihvatanja... mi svi kada se desi nešto jako traumatično prolazimo kroz manje - više iste faze prevladavanja tog stresa. U početku ide ta negacija i poricanje i to se svima nama desilo tog prvog novembra, pa onda ide taj bes, a zatim se ulazi u sledeću fazu, a to je postavljanje pitanja. Ja sama sebe pitam "Bože da li sam se dovoljno glasno bunila kada se dogodio Ribnikar, da li sam dovoljno iskazala svoj grđanski bunt kada se desio helikopter". Da li je time što smo zaboravili te zločine zapravo naša krivica i naša odgovornost negde u tkana u ovo što se sada dešava. Tek posle toga ide zapravo to neko prihvatanje, depresija pa prihvatanje i ja se nadam da je ovo bes i neprihvatanje i ne bih volela da dođemo u fazu prihvatanja, jer to u ovom trenutku znači da mi stvarno ne postojimo kao građansko društvo, da mi nemamo ni tu minimalnu dozu ljudskosti i da nas je pojeo strah i da smo naseli na sve njihove teorije i manipulacije, da pristajemo da to što nam nije dobro, da zbog toga generišemo sve kapaciter i vidimo šta možemo da uradimo da nam se ovo više ne događa - rekla je Mirković.

Kad se kaže život mora dalje da se nastavi- posle tragedija - a mora... pa se kiti Nvi Sad,  pa se zbog pritiska od tog kićenja odustane od proslave Nove godine... Mirković pojašanja da li taj nastavak života bez odgovornosti, bez krivice za smrt, samo dovodi u nove probleme.

Vlast kaže: Srbija ne sme da stane, nastavljamo da gradimo, radimo, ide ekspo - predsednik obilazi gradilište, nosi pljeskavice sa svim začinima. Psihološkinja objašnjava da li je to ispravna poruka.

Ako pratimo niz smrti bez epiloga, krivice, pogibije rudara, vojnika na vojnoj vežbi, pregažene porodice vojnim automobilom i sve je prošlo i da je čovekov najveći strah zapravo strah od srmti, gošće Dnevnika otkriva jesu li u pravu oni koji pitaju koliko treba da pogine ljudi da bude jasno da nešto mora da se promeni i ako se ljudi hapse, a mi smo to videli u živom prenosu, jer se suprotstavljaju ljudima koji nemaju obeležja policajaca, koji su u kapuljačama, da li je onda jasna namera da se vlada strahom i represijom.

Prilog pogledajte na početku ove vesti

BONUS VIDEO - Ana Mirković: Nakon majskih tragedija u OŠ „Vladislav Ribnikar“ školski sistem nije u potpunosti bezbedan