“Nikad se ne raspravljaj sa budalom. Prvo će te spustiti na svoj nivo, a onda dobiti na iskustvo.“ Na internetu se navodi nekoliko različitih autora ove čuvene izreke. Meni, lično, nekako najbliži Mark Tven, možda i zbog toga što, ako već upadnem u tu zamku, pokušavam da sve okrenem na šalu.

Ne uspeva to uvek u zemlji Srbiji, posebno u ostrašćenim kafanskim raspravama. Zato ih uglavnom izbegavam, čak i sa prijateljima, dok nepoznate ljude prvo diskretno navedem da mi kažu šta gledaju i šta čitaju, posle čega razgovora uglavnom – nema!

Sa istomišljenicima jer se sve pretvori u nemoćnu kuknjavu, sa onima koji misle drukčije jer sve postane preglasno, predramatično i uzaludno.

Preselo mi preksinoć sjajno druženje sa prijateljima u odličnom restoranu “Zlatni opanak” kod “Đerma”, kad nam se prišljamčio nekakav zgubidan kakvih ima po svim kafanama. U početku se taj čovek u ranim četrdestim držao one čuvene izreke Abrahama Linkolna da je “bolje ćutati i pustiti da te smatraju budalom, nego progovoriti i otkloniti svaku sumnju”.
A onda je progovorio! O trulom Zapadu i ruskoj vakcini, o lopovima iz opozicije i Beogradu “koji se gradi”, o Nemanji Vidiću koji je promašio penal a sad bi da preuzme Fudbalski savez, o izdajničkim televizijama kojima je krivo što narod gleda ono što voli, o “Dudi” Ivkoviću koji napada predsednika svega ovoga a iš’o da uzme pare za proslavu “Radničkog”, o tome kako je ovde “pravi život”… Red naslovnih strana prorežimskih tabloida, red citata novoposlanika, sve na “ćirilici”…

Kad ti pred nosom pukne pun balon ničega i po stolu se prospe kofa propagandnih fekalija ne pomaže mnogo ni mudra “taktika” Oskara Vajlda: “Možda se ne slažem s tobom, no boriću se do zadnjeg daha da ti omogućim da praviš budalu od sebe”.
Godinama sam verovao da nema čoveka na svetu od koga ne mogu nešto da naučim. Ako ne nešto iz kvantne fizike, onda neku životnu mudrost, dobar rezon, zanimljivu priču… Zbog toga, čak i u ovakvim prilikama, zaista nemam želju da pobedim u raspravi. Uvek sam pažljivo slušao argumentaciju druge strane, jer je to jedini način da saznam nešto novo. Ako bih uvek slušao samo sebe, ostao bih na istom, a to nije dobro.

“Dve su stvari beskonačne – svemir i ljudska glupost. Za svemir nisam baš siguran”, rekao je Albert Ajnštajn. Kad se glupost uortači sa poluistinama, koje svakodnevno serviraju “mediji” počinje galama, prestaje svaka šansa za razgovor.

Džaba je što znam da je Bertrand Rasel govorio da su “mišljenja koja se strastveno brane uglavnom ona za koje ne postoje čvrsti temelji”, kad je stariji Euripid i njegova misao: “Razumno razgovaraj s budalom i on će te nazvati glupanom!”

Jedina razumna odluka je da dovedete sagovornika u zabludu da je pobedio u raspravi. Prvi korak, smanjite broj reči, jer što više govorite, to se ljudi slabije sećaju što ste rekli. Što manje reči koristite, to je veća korist.

Drugi korak je našalite se, u početku na svoj račun. Mnoge pametne reči su izgovorene u šali, ali ta se brojka ne može ni uporediti sa količinom gluposti izgovorenih u ozbiljnim situacijama.

Treći korak je spustite glas. Što bi rekao moj prijatelj Vladan Ćosić: “Kad govorite za oktavu više, pokušavate da nadjačate galamdžije oko vas. A kad govorite za oktavu niže, svi zaćute da bi vas čuli. Imajte to na umu, naravno, ako imate šta da kažete!”

Jedina prepreka je sujeta! Kako da odustanem kad sam u pravu, kako da dozvolim da me nadjača onaj tikvan koji priča sve te gluposti, kako da propustim priliku da ga makar malo “prosvetlim”… To kad u’vati, ne pušta, nema čoveka koji se nije opekao na tom žaru.

Zato mi i nije bitno ko je pravi autor dosetke sa početka ovog teksta. Mnogo važnije je ono što je rekao Viljem Šekspir: “Nikad ne raspravljaj sa budalom, ljudi možda neće primetiti razliku!”