Sećate li se Pandorinih papira ili makar nama dobro poznatih aktera koji su se našli u njima? Sa jedne strane, nadležni nas ne obaveštavaju o eventualnim novostima ili pravnim postupcima u vezi ove teme. Sa druge strane, i u javnosti papiri polako odlaze u zaborav, a preko njih se serviraju neke isplativije teme. To sve onda vodi ka pitanju: Kakva je sudbina istraživačkih priča u Srbiji i zbog čega je ona uvek ista ili slična?

Reporter: Filip VIdojević

Uprkos davanju ličnog udela u pisanju Pandorinih papira, Siniša Mali i Novica Tončev, naši junaci ovog međunarodnog istraživačkog projekta, prebrodili su prvobitnu javnu buru i kako to već i biva, nastavili mirnu plovidbu po srpskom političkom moru kao da se ništa nije dogodilo.

„Pandorini papiri su nešto što država tj. institucije, nije dočekala onako kako funkcionalna država to treba da uradi, a to znači da istraži svaku sumnju na zločin ili nekakav prekršaj koji se tiče javnih funkcionera. I zbog toga se to zaboravlja, inače bi tu bili neki postupci koji bi nas stalno podsećali“, smatra Branko Čečen iz CINS-a.

Kao po šablonu, novinari svojim saznanjima izazovu reakcije. Onda kreću odbrane prozvanih i prebacivanje na politički teren. Institucije potom glasno zaneme, a vreme učini svoje i sve stane. Šta se može učiniti u jednom takvom lancu?

„To što institucije, tužilaštvo, Agencija za sprečavanje korupcije i drugi ne rade svoj posao ne znači da i mi novinari treba da ne radimo svoj posao sada i svi da dignemo ruke i da ostavimo sve ljude koji se bogate na novcu građana“, napominje Čečen.

Crnogorske stranice Pandorinih papira stigle su do tamošnjeg predsednika i njegovog okruženja. Za razliku od Srbije, tužilaštvo nije ostalo nemo. Da li je to dovoljno da bismo rekli da istraživačka saznanja imaju svrhu i epilog?

„To što se tužilaštvo uključilo i uzelo od njega PISANU izjavu, a od onih koji su otkrili te kompromitujuće podatke, njih primorali da dođu u tužilaštvo i da daju svoj iskaz, prosto pokazuje odsustvo da se ta priča istjera do kraja“, smatra Zoran Radulović iz crnogorskog nedeljnika „Monitor“.

Šta je onda zaključak ako stavimo znak jednakosti između pasivnosti i površne reakcije nadležnih? Gde završava istraživački, pisani, hitac?

„Sve ostaje onako kako smo već navikli pa čak i decenijama unazad, na jednoj dobro urađenoj novinarskoj priči, na nekoj domaćoj ili stranoj nagradi. Naše priče nemaju formalan zvaničan suštinski, pravosudni epilog. Sve ostaje u domenu toga da li publika želi da nam vjeruje ili ne želi da nam vjeruje“, smatra Radulović.

Pogledajte prilog iz emisije „Među nama“: