Od Gvaladahare do Guče – priča o meksičkom trubaču sa šajkačom

Tamo daleko, odakle on dolazi, na glavi se ne nosi šajkača, već sombrero. Ali, Čemina Santiljanesa to nije sprečilo da baš sa njom na glavi zasvira trubu u zemlji koja je doživljava maltene kao nacionalni instrument i deo tradicije. Ovo je priča o njegovoj avanturi u Srbiji.

"Sviđa mi se da nosim ovaj šešir, ovu šajkaču jer u Meksiku u Gvadalahari momci takođe nose šešire . Što bi rekli spiritualni učitelji, sviđa mi se kada koristiš svoj šešir kako bi tu sačuvao svoje ideje i kako one ne bi pobegle. Zato cenim što muzičari imaju svoje odelo ili kostime u koje su obučeni kao Srbi, podsećaju na naše Marijače . I mislim da je ovaj šešir - šajkača, moj prvi korak ka tome. Ne bih želeo da nosim odelo jer takođe nisam Srbin još uvek zar ne? Nadam se da ću ga s vremenom moći da ga zaslužim i da će mi ga isti ljudi pokloniti i sa zadovoljstvom ću biti u prvim redovima Guče."

Čemin je tako ispisao istoriju – postao je prvi meksički trubač koji je zasvirao na glavnoj bini festivala u Guči. Prošle godine se u srpskoj prestonici trube našao sponatano i bez najave, dok je ove već bio zvanični gost. Tamo je predstavio i koncept svog Mexican Balkan Orkestra. Ipak, Santiljanes nije domaćinski dočekan samo u Guči, već i Beogradu, Smederevu, Nišu… Ono što je donosio na poklon upravo je muzika, uz niz improvizovanih, takoreći, gerilskih nastupa.

"Mnogo je teško svirati balkansku muziku, posebno ako ne znaš šta je balkansko podneblje. Meni su bili veoma interesantni zvukovi koje sam čuo putem raznih filmova i rekao sam - to je kao meksički, zvuči kao neki regionalni bend. Ali bilo je još nešto što me je navelo da izučavam i istražujem više i što me je dovelo na Balkan. Boraveći ovde shvatio sam da su ritmički obrasci i tehnika takvi zato što se tako oduvek sviralo i zato što se prenosi godinama. Tako da je bilo teško to naučiti iz Meksika jer to nije nešto što se lako “prima”. Ima ljudi koji su vrhunski stručnjaci, a nikada nisu bili ovde ali meni je dolazak pomogao da shvatim čemu služi balkanska muzika. Sada mogu da vidim da pomalo liči na tamošnje bendove i da morate da svirate najjače što možete, a ritmovi su dosta različiti, različito kombinovani. Vidim da ljudi koji nisu muzičari mogu da igraju i onda sam povezao i video sam da ako ljudi koji nisu muzičari mogu da igraju ja takođe mogu da naučim da sviram te različite tonove, skale koje imaju tursku esenciju čak i indijsku, tako da mislim da je to jedno čergarsko istraživanje koje me je činilo ponosnim."

Sada se vratio tamo daleko odakle je i došao, ali nemojte da se začudite ako njegovu trubu začujete i narednog leta – u Guči, na Kalemegradu, u Knez Mihailovoj, ili nekoj dobroj kafani. Ko zna, možda nas sa šajkačom na glavi poseti i ranije.

Prilog pogledajte na početku ove vesti.

BONUS VIDEO: Pogledajte kako je protekao doček za studente u Guči koji pešače ka Kraljevu