Poslovanje fabrike namenske industrije "Krušik" poslednjih godina obeležili su brojni skandali, a taman kada je javnost pomislila da su situacija u toj firmi smirila, njeni proizvodi su se pojavili ni manje ni više nego na ratištu u Ukrajini.
Šta se sve u „Krušiku“ proizvodilo i gde su proizvodi – municija, završavali pokušali su da odgonetnu vojni analitičar Aleksandar Radić i bivši zaposleni u „Jugoimport SDPR“-u, državnom preduzeću koje se bavi prodajom oružja. U najnovijem broju nedeljnika NIN demantovane su tvrdnje vlasti da su poslednje isporuke mina obavljena 2016. godine.
„To je izjavio predsednik Vučić, a kada on izjavi da je dan, ja bih izašao na terasu da proverima da li je zaista dan. To apsolutno nije tačno. U pitanju su dva ugovora, jedan je isporuka 2016. i isporuka 2018. godine. Što prvog tiče, odnosilo se na 30.000 mina, što se drugog tiče odnosilo se na 23.500 mina. To su razorne mine kalibra 60 milimetara. To su dva različita tipska ugovora, prvi je potpisao ‘Tehormenot’ u svoje ime a za račun ‘Krušika’, a drugi je jedan potpuno komercijalni gde je umešan i ‘Jugoimport SDPR’ koji je pre svega kupio robu od ‘Krušika’ i onda za vrlo mali fi prodao ‘Tehnoremontu’ i to je završilo u Poljskoj“, objasnio je Milovanović.
Fi ili zarada se kreće između 2 i 7 odsto i pitanje je da li je „Krušik“ uopšte dobio novac za svoje proizvode. Drugi ugovor je još zanimjiviji.
„SDPR je morao da plati avans od 30 odsto. Taj avans je morao SDPR da da da bi kupio tu robu, ali ima mnogo mali fi u odnosu na „Tehnoremont“, tako da tu postoji neka sumnja da li ima lukrativnih odnosa između rukovodstva „Jugoimport SDPR“ i „Tehnoremonta“, objašnjava Milovanović.
Osim finansijskog dela cele priče postoji i politički deo:
„Država koja izvozi oružje mora da bude moralno odgovorna i naš zakon i procedura onemogućava da se naše naoružanje i oprema u zemlje gde postoji opasnost od kompromitacije srpskih državnih interesa“, objašnjava Radić.
Već godinama postoje prećutna saglasnost da se ignorišu zahtevi za Ukrajinu. Ona nije zemlja sa embargom.
„Ali, kada izvozite nešto posle 2014. godine morate da vodite računa o tome šta će reći Moskva. Uopšte nije pitanje o tome ko će zaraditi novac, ko je bio pohlepan, ko je kako dobio novac, već je problem ako je Srbija za sve to vreme ima kvalitetnu vojno tehičku saradnju sa Rusijom, onda treba razmisliti da li neko vaše sredstvo treba da se pojavi na području Donbasa, a pojavilo se. Nije reč samo o o minobacačkim minama, zaplenjeni su ovih dana i minobacači M-57“, pojašnjava Aleksandar Radić.
Izvoz oružja trebalo bi da kontroliše Ministarstvo odbrane, Ministarstvo unutrašnjih poslova, čak i Bezbednosno-informativna agencija. Kako je onda moguće da naoružanje i municija završe negde gde se nije planiralo.
„Stigao je mejl „Krušiku“ da pošalje ponudu za 30.000 mina od firme „Petrolink“. To su Ukrajinci, otac i sin, bilo je jasno gde će roba završiti. Nadležni su morali da znaju gde će to oružje završiti“, naglasio je Milovanović
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar