Kako smo se navikli na masovne tragedije

Danas je u Srbiji još jedan dan žalosti. Dok se vlastima priviđaju obojene revolicije, Srbija je sve češće zavijena u crno. I dalje ne znamo imena štićenika doma za stara lica koji su spaljeni u noći između nedelje i ponedeljka u požaru, koji, kako je utvrdila istraga, ipak nije podmetnut, nego je posledica pada žara cigarete. Na tragedije sa velikim brojem žrtava kao da se navikavamo, anaesteziju privida da je sve normalno pružaju ružičasti rijaliti narkotici i masovni sportski hepeninzi, kojima se, kada god može, prilagođava i kalendar žaljenja. Ako bi studenti stajali u tišini za svaku žrtvu javašluka, korupcije i kriminala u Srbiji, taj muk trajao bi satima. Šta će na kraju nadvladati, tuga ili bes, saznaje Đuro Svilar, reporter Dnevnika na TV Nova.

Treći put je u Srbiji dan žalosti za samo dva i po meseca. Od pada nadstrešnice u Novom Sadu, preko masakra na Cetinju do požara u staračkom domu, a rane Ribnikara, Malog Orašja i Dubone još nisu zarasle. Jesmo li kao društvo oguglali na masovne smrti i odakle više naći rezervoare normalnosti?

„Ne možemo normalizovati ovo što se dešava. Iz tih razloga sposobnost nas kao zajednice da ritualizovano obeležimo ono što se dešavalo i ono što nam se dešava i da u tome nađemo snagu i smisao da istrajemo, dalje apsolutno je negde nešto što činimo i što nam je potrebno“, smatra“ Nevena Čalovska – Hercog, psihijatar i psihoterapeut.

„Mi smo se pomalo i navikli na te neke drastične događaje sa velikim posledicama i mislim da to već duže vremena utiče na samu supstancu društva i svakog čoveka ponaosob. Nažalost naše društvo i naša zajednica ne nudi zajednički model za prevladavanje ovakvih stvari. Mi smo osuđeni na to da kao individualci 0:59, 1:07 dajemo smisao ovom besmislu u kome svedočimo jako dugo vremena i nekako pomognemo sebi da prevladamo tragedije koje se dešavaju“, ističe Radmila Vulić Bojović, psiholog i psihoterapeut.

Zabrinjava i podatak da poslednjih godina a i decenbije sve više stanovnika Srbije upotrebljava i zloupotrebljava psihotropne supstance kao što su lekovi bensedin, ksanaks, lorazepam. Jesu li lekovi rešenje, ili je nacija dovoljno anastezirana rijaliti programima sa nacionalnih frekvencija, bili oni lascivnih ili ratnih sadržaja ?

„To jeste fidbek koji nam govori o tome da se nacija zaista oseća ugroženo. S druge strane, pokušaj da se kroz zabavne sadržaje koji pokušavaju da negiraju ili da naprave distrakciju od ovoga što nam se dešava, imaju jednako ako ne i traumatičnije dejstvo nego što je zloupotreba lekova“, kaže Čalovska – Hercog.

„Sistematski je skretana pažnja sa stvarnih sadržaja i bavljenja sopstvenim životom. Srećom to je počelo da se menja, izgleda da i ovom društvu ta zdrava snaga mobiliše i polako počinje da uzima maha. I ja verujem da će ishod ipak biti pozitivan i da će sve ove anestezije decenijama unazad posustati i prestati da deluju na nas i da ćemo početi da želimo da živimo život dostojan čoveka“, kaže Vulić Bojović.

Požar u domu za stare u kom je poginulo 8 ljudi desio se u ponedeljak rano ujutru. Umesto odmah sutradan, dan žalosti proglašen je tek dva dana kasnije. Razlog zašto je to tako mnogi vide u činjenici da je juče Crvena Zvezda u Beogradu igrala meč Lige Šampiona, pa je dan žalosti mogao da sačeka.

„To je u stvari usluga navijačima da bi oni mogli da navijaju i da se vesele i da kažu, eto nismo se na dan žalosti veselili. Mi smo imali jednu straobalnu stvar kada je zbog Ribnikara i Dubone, dan žalosti čekao da prođe utakmica Partizan Real, mislim da je na četvrtak bila, pa da dan žalosti zahvati tek vikend. Znači to je strahota“, kaže Vladimir Živanović, urednik portala Kompas – info.

Televizije će prilagođavati šemu, biće nešto više ozbiljne muzike, a u ponoć anestezija se nastavlja.

Prilog pogledajte na početku ove vesti.