Fudbalska pasija pretočena u pomoć drugima

Sećate li se mladića koji je 2014. godine stavio na aukciju celu svoju kolekciju dresova samo da bi pomogao u lečenju jedne devojčice? Tada je dobio aplauz javnosti i stekao epitet „heroj nacije“, a potom su usledile brojne akcije u korist šire društvene zajednice, koje su nekako uvek bile vezane za sport. Poslednjih godina njegova profesionalna karijera otišla je u nešto drugačijem pravcu ali jedno je ostalo isto – u svemu što radi traži način da nekome pomogne! A kako mu gotovo uvek pođe za rukom da i druge animira u humanosti pitamo Jovana Simića koji je sinoć bio Među nama.

Na početku možemo da ga predstavimo kao generalnog direktora FK Voždovca, jer to je razlog njegovog povratka u Srbiju. Letos se vratio u Srbiju iz Severne Makedonije gde je živeo zbog posla

Čim je došao na čelo Voždovca usledila je jedna humanitarna akcija baš početkom decembra i to sa Nikolom Đuričkom, te Simić pojašnjava kako je ta licitacija protekla.

U ponedeljak, 2. decembra je saopšteno u čijim rukama će završiti dres iz kultnog filma „Kad porastem biću kengur“ sa potpisom Nikole Đurička, a sav prihod aukcije namenjen je NURDORU.

Sva pomoć je usmerena NURDORU i projektu Bolnica po meri deteta. Direktor FK Voždovac ističe kako je odlučio da je pomoć baš tamo potrebna i kako se u moru onih kojima je pomoć potrebna odlučuje u kom pravcu da usmeri pomoć.

Ova licitacija i ovaj dres neodoljivo podseća na tu 2014. godinu kada je uradio nešto zbog čega je prozvan „herojem nacije“, stavio je na aukciju sve svoje dresove. Simić priznaje da li i danas sakuplja dresove ili je tada sa tim završio. Tada je bio student koji je godinama sakupljao dresove i prodajom tih dresova na aukciji prikupio je 80.000 evra i omogućio lečenje tada devetogodišnje Nađe Novaković. Najveća nagrada mu je saznanje da to dete danas živi potpuno normalan život. Ostaje u kontaktu sa roditeljima dece kojoj je pomogao, a sa Nađinom porodicom je i kućni prijatelj.

Tada je mnogo pričao kako je samo osetio da nekako želi da pomogne i da je to bio njegov način da doprinese njenoj borbi, kasnije je vodio brojne humanitarne akcije kroz svoju organizaciju „Zajedno za život“, ali je ona prestala sa radom jer se nekako sve svelo na njega, On sada svedoči koliko je generalno teško animirati ljude da pomažu drugima

Osnovao je humanitarnu organizaciju „Zajedno za život“ – Jovan kaže da je glavni razlog za to što je sve morao sam da radi, te da je to bilo iscrpljujuće. Reč je o vrlo osetljivim stvarima koje traže veliku preciznost i mnogo ličnih kontakata. I korona je mnoge aktivnosti usporila i onda mu se učinilo najpoštenije i najiskrenije da zastane. Kada radite ovakve stvari mnogo se emotivno potrošite i psihički oštetite. Pošto sam u Fondaciji sve sam radio, nije bilo moguće filtrirati informacije, pa je prvi udar priče o sudbini nekog deteta uvek išao na mene.

-Ljudi su u njega 2014. godine ali i kasnijih godina stekli veliko poverenje u tebe, iako smo pre toga svedočili brojnim prevarama, jer je sve bilo transparentno i znalo se gde novac ide, sada ovaj humani mladić svedoči koliko je sve to za njega predstavljalo teret i koliko to sve psihički potroši, uprkos dobrom osećju koji humanost proizvodi. Nakon toga je svoj put nastavio naravno u sportu i to osnivanjem mladog klupa FK Miljakovac sa kojim je želeo da vrati veru i osvetla obraz domaćem fudbalu i tokom tog perioda pamtimo brojne akcije u korist šire društvene zajednice. SImić pojašnjava kako iz svake sportske priče, bilo da su dresovi, bilo da su klubovi i na kojoj god da je funkciji, on uspe da postigne da priča o humanosti izbije u prvi plan i da nađe prostor za to.

FK Miljakovac je osnovao kao miljakovačko dete, a zatim je podneo ostavku na mesto predsednika kluba i napustio klub. Tada rekao: „Smatram da je moja misija ispunjena, da smo prikazali fudbal u jednom novom svetlu i pokazali ostalim klubovima na koje načine mogu da se organizuju na jako visokom nivou, bez obzira u kom rangu nastupaju“.

U jednom trenutku smo saznali da se seli u Severnu Makedoniju gde je vodio strumičku Breru, sada otrkiva kako je došlo do te odluke.

Osnovao je FK Miljakovac i napravio jednu od najlepših priča srpskog fudbala. Animirao ljude iz radničkog naselja, bavio se humanitarnim radom po kojem je prepoznatljiv. Radio je za Olimpijski komitet, Fudbalski savez Beograda, a onda dobio poziv Gorana Pandeva, da vodi strumičku Breru. Sada se vratio u FK Voždovac, posle 4 godine i to nije prvi put jer je nekada bio pr fudbalskog kluba, Simić pojašnjava kakve je sada ciljeve zacrtao pred sobom i da li možemo u budućnosti da očekujemo više novih humanitarnih akcija i da li mu je nedostajao taj osećaj kada zna da je nekome pomogao.

On je čovek zbog kog je nacija tada dobila polet, primer da solidarnost u našem narodu postoji, te Jovan ističe koliko nam je solidarnost i osećaj za empatiju prema drugima zapravo danas potrebna, možda i neophodna.

Prilog pogledajte na početku ove vesti