Kuvanje, pranje, peglanje, čišćenje, vođenje računa o kućnom budžetu, čuvanje dece, dočekivanje gostiju, odlasci u nabavku. To su sve poslovi koje jedna prosečna domaćica obavlja u kući i sve to zajedno spada u neplaćeni rad. Da li bi to trebalo da se promeni i kakve su šanse da se uopšte tako nešto promeni u našoj zemlji? O ovoj temi su u emisiji "Među nama" govorile domaćica, supruga i majka četvoro dece, Jovana Kostić, i sociološkinja sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, Irena Fiket.

Govoreći o ovoj temi, domaćica, Jovana Kostić, osvrnula se na to kako je izgledao njen život u poslednjih deset godina i kako ona i muž preživljavaju u okolnostima gde imaju četvoro dece, a samo jednu platu. Objašnjavajući takođe kako je jedno vreme bilo teško čuvati decu i prodavati garderobu preko interneta, Jovana je naglasila da bi pomoć države u pojedinim slučajevima, gde su majke onemogućene da rade, bila veoma poželjna. Sumirajući troškove, ukoliko bi čak i odlazila na posao i deci plaćala vrtić, došla je do zaključka da joj je ekonomski isplativije da ostane kod kuće i sama čuva decu.

„Posle 10 godina to je postala rutina i svakodnevnica. I meni nekad bude dosta svega, ali to je normalno, prosto uđem u taj svakodnevni ritam i to je to. Radila sam osam godina kao prodavac dečije garderobe preko interneta, ležala sam u četiri i ustajala u sedam ili pola osam. Htela sam da doprinesem kućnom budžetu, ali kada sam ostala trudna s četvrtim detetom, trebao mi je odmor. Dolazim iz porodice gde su mi roditelji razvedeni i nekako mi je uvek u podsvesti da porodica mora da bude na okupu i trrudim se da to opstane. Počastvovana sam što mogu da budem kući i sedim sa svojom decom, zato što se moj suprug trudi i ide radi, bori se za nas, jer smo podstanari. Kada je on kod kuće, dele se poslovi, to se dešava svuda ali o tome se ćuti jer je neke muškarce sramota da kažu da su skuvali ručak ili raširili ženi veš“, navela je Kostić.

Ona se osvrnula i na stav pojedinih ljudi o njenom boravku kod kuće kao i eventualnom poslu za koji bi primala platu.

„Iritira me stav ‘ali ti si kući, ne moraš da se voziš do posla’, jer u ovim okolnostima i ta vožnja do posla bi me relaksirala i predstavljala bi mi odmor. Ja bih mogla da radim za 70.000 i kada platim dva vrtića, ostaje mi da pokrijem ručak na poslu i da obučem decu za vrtić. Od cele plate ostalo bi mi 5.000 dinara. Nama bi verovatno bilo lakše kada bi postojala neka pomoć od države i smatram, da tamo gde vide da je potrebno da bi trebalo da se pripomogne“, istakla je Kostić.

Irena Fiket osvrnula se na Jovaninu izjavu o njenom svakodnevnom životu apostrofirajući da to može imati posledice po zdravlje. Sociološkinja je objasnila da je naše društvo i dalje veoma tradicionalno i da trenutno nastupa „retradicionalizacija“, kao i da je današnja percepcija žene i dalje zasnovana na kućnim poslovima koji su im dodeljeni na osnovu rodne pripadnosti. Oslanjajući se na pojedina istraživanja dodala je da posao domaćice definitivno treba monetizovati.

„Kao dugoročno, ovakav način života kao što je vodila Jovana, može imati posledice po zdravlje. Naše društvo se zasniva na tim rodnim ulogama i percepciju žene kao nositeljke poslova i brige u domaćinstvu, i zato se ne oseća potreba da se to vrednuje. Još smo u patrijarhalnom društvu i pomeramo se ka njemu sve više i više. Dešava se retradicionalizacija, gledajući stavove i politike države, jer sada žene nemaju ni podršku institucija za brigu o deci i porodici, a opet se vraća i gledanje na žene kao na njihovu rodnu ulogu. Mi znamo iz istraživanja, koje se vrši godinama unazad, da mnogo veći teret brige o domaćinstvu, deci, starijim osobama i kućnim poslovima pada na ženu. Današnje viđenje je da je to prirodna stvar koja je njoj dodeljena i da ona to tako treba da radi. Ove fenomene je potrebno monetizovati i jedina politička mera koja bi trebalo da se donese je da se posao domaćice plati“, navela je Fiket.

Prilog pogledajte na početku ove vesti.