Sve više lekara se obraća na društvenim mrežama i u svojim statusima sa nama deli teške trenutke kroz koje prolaze dok se ne štede u bori protiv koronavirusa. Kažu da su umorni, iscrpljeni, ali nastavljaju bitku na koju ih obavezuje profesija i Hipokratova zakletva.
Dr Nenad Maksimović je anesteziolog u Kliničkom centru Srbije, trenutno je na ispomoći svojim kolegama u bolnici „Dr Dragiša Mišović“. On nam je do detalja opisao fizičku i mentalnu borbu, znoj i sve lomove kroz koje prolaze on i njegove kolege .
Dr Maksimović je za naš portal otvorio svoju dušu i u dahu napisao ispovest koju vam prenosimo u celosti:
Dolaziš u smenu. Između 4-8 h si u skafanderu. Svaki dan je drugačiji, svaka noć nepredvidiva. Ovo vrelo leto još više greje, često si mokar ispod najlona, osetiš kako voda lije niz tebe. Stolice na kojima ostaviš vlažni trag, kao da si prosuo lavor vode.
Prekuče je padala kiša i lakše je odmah da se diše u tom najlonu. Ali to sve zaboravljaš, brzo se aklimatizuješ, jer su oni tu – pacijenti koji te čekaju, svaki za sebe različit. Po preuzimanju šoka, želiš što više da poradiš.
Neke pacijente dobro znaš, jer ih pratiš danima, nove upoznaješ a neke nisi zatekao… I to je ono što najviše boli, jer su ti dugo, dugo slike tih ljudi pred očima. Znaš ih po imenu, čak nadimku, sa nekima si i pričao i bodrio ih da moraju da izguraju da će sve biti ok, da se ne plaše! A strah je veliki, vidiš im u očima! Vežeš se, ljudi smo…
Respiratori o kojima se toliko pričalo, nabavljeni su. Ali mašine ne rade same, njima upravljamo mi anesteziolozi.
Pažljivo zadajemo modove ventilacije, titriramo saturaciju, povećavamo ili smanjujemo potporu, obezbeđujemo intubacije, plasiramo centralne venske puteve, menjamo antibiotsku terapiju, pratimo diurezu, dozivamo razne konsultante, jer svi smo mi tim koji mora da funkcioniše kao jedan da bi bilo rezultata. A nema nas dovoljno i umorni smo… Sestre, anestetičari se bore na prvoj liniji sa nama, naši saborci!
Ništa im ne mogu zameriti, jer vidim koliko su usahli od umora.
Pauze bude ako su mogućnosti za njih… Često ih i ne pravimo, jer te posao ponese. Nema vode, nema toaleta dok si u skafanderu.
Anesteziolozi su deficit u čitavom svetu, u ovom trenutku smo mobilisani i raspoređeni kao ispomoć po covid bonicama. U čitavoj toj situaciji raduje što neke kolege vidiš iz okolnih gradova Srbije i svaki ponovni susret izmami osmeh, ej bre 100 godina, gde si ti? Nažalost, mnoge naše kolege još pre korone su zbog boljih uslova rada i zarade otišle u inostranstvo, a bili su „zmajevi“ svog posla!
Svaka naša zajednička pobeda je spasen život koji nema reprizu! Kad vam pacijent napusti jedinicu intenzivnog lečenja, kada su njegova pluća oporavljena i nema zapaljenja – pa to je veliko radovanje za sve! To je naša nagrada koja nema cenu.
Kraj smene: skidaš skafander i paziš da se ne kontaminiraš! Ruke smežurane, isušene od alkohola, ne prepoznaješ da su tvoje.
Umor ne sme da remeti koncentraciju protokola kako šta se prvo skida jer ako se kontaminiraš i takav dođeš kući nije dobro. Moraš da brineš o bolesnima, moraš da brineš o svojima kod kuće jer samo njih imaš uz sebe. I oni stalno brinu, znaju da smo u velikom riziku da se zarazimo. Svaki tvoj odlazak na posao odzvanja u ehu ukućana i komšija: Čuvaj se!
Nekad ne možeš spasiti čitav svet, ali činiš sve što je do tebe… Naročito mi „vladari iz senke“ – anesteziolozi smo tu za vas, iako često nevidljivi na prijemima vrlo smo vidljivi u svom delovanju i lečenju. Lep je osećaj da spasavaš nešto najvrednije za čovečanstvo, a to je ŽIVOT. Da, to je baš lep osećaj.
„Vladari iz senke“, tako nas zovu. A ko je zapravo anesteziolog? Uloga anesteziologa je široka. On je prisutan u operacionoj sali, ali je krucijalan u intenzivnom lečenju i zbrinjavanju najtežih – kritično obolelih i politraumatizovanih pacijenata.
Svako ko je jednom ušao u Urgentni centar i našao se ispred ambulante reanimacije broj 13, videvši gužvu i gotovost tih hrabrih lekara, mogao je da shvati koliko je naš posao težak, stresan i kompleksan.
„Hirurgija je svoje neslućene visine dosegla zahvaljujući anesteziologiji“. Sama anesteziologija se poslednjih nekoliko decenija rapidno razvila prateći ono esencijalno u razvoju medicinskih grana, patofiziologije bolesti i protokola lečenja. Svaki anesteziolog, da bi bio u „punoj gotovosti“, mora neprekidno da uči i da se usavršava…
Dok drugi specijalisti u dežurstvu mogu malo odmoriti, iako je to retko, anesteziolozi nemaju tu mogućnost. Oni nikad ne spavaju. Vaše vitalne funkcije su njihov zadatak. Kada drugima nije jasno šta se dešava sa pacijentom često se čuju povici – „Zovite anesteziologa!“
Ovih dana oni su mobilisani. Usled deficita kadra raspoređeni su u covid bonice širom naše zemlje i mogu vam reći da su retki oni koji se nisu odazvali… Veliki broj anesteziologa je napustio zemlju zbog boljih uslova rada i veće zarade u inostranstvu. U našoj zemlji taj manjak se oseća, pa često jedan anesteziolog pokriva više radnih mesta uz veliku odgovornost za svako ponaosob.
Za to je potrebna velika snaga i energija a ako ste konstantno u premoru kad-tad se to odražava i na vaše zdravlje. Stare sistematizacije ne vide prostor za povećanje broja zaposlenih, što je fakat najveća kočnica. Ako povećate broj anesteziologa u jedinici intezivnog lečenja imaćete svakako i kvalitentnije lečenje pacijenata.
U ovim teškim danima koji su pred nama na prvoj liniji borbe su anesteziolozi. Mnogo puta smo čuli pominjanje respiratora… Kako ih treba imati više. A niko nije pomenuo kako treba imati više anesteziologa. Mašine za mehaničku ventilaciju ne rade same! Njima upravljaju anesteziolozi koji su jedino edukovani za rad sa respiratorima.
Naše radno vreme se produžava i posle posla. Svoje teško obolele pacijente „nosimo kućama“, kao i njihove zabrinute porodice, bezbroj je pitanja sa obe strane. Ne možete da se ogradite i da ne razmišljate šta bi mu sutra uključio, stalno pravite strategiju za bolji ishod lečenja… kada se sav vaš trud završi povoljno – srećni ste i to zaista nema cenu, jer život nema reprizu. Tek kad se nađete u ambisu smrti, cenite život na pravi način. A kada gledate život koji se bori, dobijate još veći impuls da i pobedi!
Za prave heroje nije potrebno ordenje. Ovaj posao može da radi samo onaj ko to zaista voli i ko se ne štedi. Svaki novi spasen život je najveće priznanje za svakog lekara.
Iako niko od anesteziologa nije bio pozvan u Palatu Srbije sa „herojima medicinarima“ a na prvoj liniji su borbe protiv covida 19 od samog početka, šta da vam kažem, jeste nepravedno i iznenađujuće, ali u ovoj situaciji nema mesta sujeti… Svaki lekar koji je anesteziolog treba da je ponosan, jer je izabrao pravi poziv.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare