Dugogodišnja praksa da se veliki infrastrukturni projekti, umesto u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama, sprovode na osnovu međudržavnih sporazuma ili direktnih dogovora sa stranim Vladama, nastavlja se uprkos ozbiljnim zamerkama stručnjaka.
Izgradnja autoputa (brze saobraćajnice) Beograd-Sarajevo-Beograd, toplovoda između Novog Beograda i Obrenovca, gradnja auto-puta Ruma-Šabac, mosta preko Save i brze saobraćajnice Šabac-Loznica – samo su neki od velikih infrastrukturnih projekata na kojima jesu ili će biti angažovane strane kompanije koje nisu izabrane na osnovu Zakona o javnim nabavkama.
Prema nedavno usvojenom aneksu Sporazuma Vlada Srbije i Turske, buduća izgradnja infrastrukture i visokogradnje zaobići će javne nabavke na osnovu odredbe u kojoj piše da se nabavka dobara, radova i usluga “sprovodi po osnovu Sporazuma” – a ne na osnovu Zakona o javnim nabavkama.
U sporazumu piše i da za finansiranje izgradnje i rekonstrukcije puteva Novi Pazar – Tutin i Novi Pazar – Sjenica na uvoz i promet dobara i usluga neće biti plaćan PDV, kao i da će se “razmotriti” finansijske ponude turskih banaka i/ili stranih finansijskih institucija.
Prvu deonicu autoputa Beograd-Sarajevo-Beograd, od Sremske Rače do Kuzmina, gradi turski Tašjapi, a finansira se iz kredita turske Eksim banke i bužeta Srbije.
Ekonomista Mihailo Gajić podseća da je sklapanje te vrste međunarodnih sporazuma ranije pravdano time da su zemlje-partneri ponudile povoljnije finansijske uslove nego što je Srbija, visokozadužena i sa velikim budžetskim deficitom, mogla da dobije na tržištu.
“Danas, kada su budžet i udeo javnog duga pod kontrolom a obveznice je nedavno prodala sa veoma povoljnom kamatom od 1,25 odsto, ne postoji ni jedan razlog da se nastavi sa praksom sklapanja međudržavnih sporazuma da bi država prošla jeftinije”, ocenio je Gajić za Nova.rs
Spisak velikih infrastrukturnih radova koje bi izvođači mogli da dobiju bez raspisivanja tendera po svemu sudeći biće još duži.
Uprkos tome što je krajem 2019. usvojen novi Zakon o javnim nabavkama, početkom februara Skupština Srbije usvojila je i zakon kojim se izgradnja i rekonstrukcija tzv. linijske infrastrukture od javnog interesa – poput auto-puteva i železničkih pruga – praktično izmeštaju iz domena javnih nabavki.
Odredbe zakona o posebnim procedurama za projekte “linijske infrastrukture” isključuju propise o javnim nabavkama kada su na snazi međudržavni sporazumi, a dozvoljavaju i da Vlada može “u slučajevima hitnosti i ugroženosti projekta” odabrati da uopšte ne primenjuje pravila javnih nabavki, već poseban postupak za izbor strateškog partnera.
Na izjašnjavanje poslanika Skupštine Srbije čeka i predlog o potvrđivanju Aneksa Sporazuma sa Azerbejdžanom.
Ovaj sporazum predviđa da investicioni radovi, isporuka robe i pružanje usluga “ne podležu obavezi raspisivanja postupka javne nabavke”, a za put Ruma – Šabac već je angažovana azerbejdžanska firma Azvirt.
“Država izgleda nalazi načina da zaobiđe Zakon o javnim nabavkama kada je reč o stranim firmama”, konstatuje ekonomista Ljubomir Madžar, ali dodaje da “dok bi se čak moglo imati razumevanja za neke proceduralne ‘prečice’ zbog prirode posla, ne valja kada to pređe u naviku i pretvori se u diskriminaciju domaćih preduzeća, širenje prostora za korupciju i pravnu nesigurnost“.
Organizacija Transparentnost Srbija je uoči usvajanja zakona o “linijskoj infrastrukturi” ocenila da je “očigledna namera da se takvi posebni postupci ‘skroje po meri’ unapred odabranog strateškog partnera”.
Programski direktor Transparentnosti Srbija Nemanja Nenadić za Nova.rs kaže da šteta po državu zbog ovakve prakse “može da nastane na više načina”:
“Prvo, tu je direktna šteta zbog smanjenja i isključivanja konkurencije – ukoliko je ponuda do koje se dođe direktnim sporazumom za određenom državom ili kompanijom zaista najpovoljnija, ona bi bila takva i u redovnoj tenderskoj proceduri”, objašnjava Nenadić nelogičnost zadiranja u postojeću regulativu javnih nabavki.
Indirektna šteta, kako kaže Nenadić, ogleda se upravo u narušavanju postojećeg zakonskog okvira, pa upozorava da “nema smisla isključiti ili ograničiti dejstvo Zakona o javnim nabavkama za velike infrastrukturne projekte a onda insistirati na strogim pravilima i procedurama za nabavke manje vrednosti”.
Predsednica Udruženja ponuđača Srbije Jasmina Marković, međutim, smatra da se pozitivna strana međudržavnih sporazuma za izgradnju infrastrukture ogleda u tome što domaće građevinske kompanije dobijaju poslove kao podizvođači.
“Ono što suštinski škodi našim firmama su rupe u domaćem zakonodavstvu, zahvaljujući kojima poslove mogu da dobiju i firme koje ne prijavljuju radnike, rade na crno ili imaju samo jednog zaposlenog. One su pravi problem i nelojalna konkurencija domaćoj operativi sa višedecenijskom tradicijom”, ocenjuje Marković za Nova.rs
Od NIS-a do Miloša Velikog
Veliki poslovi koji počivaju na međudržavnim sporazumima i dogovorima umesto zakonskih procedura više su pravilo nego izuzetak za našu zemlju, uključujući tu i ugovor o kupoprodaji Naftne industrije Srbije iz 2008, koji je, kao deo strateškog sporazuma o energetici sa Rusijom, potpisan u isto vreme kada i dokumenti o izgradnji gasnog skladišta Banatski Dvor i gasovoda Južni tok.
Potpisivanju ugovora o projektu “Beograd na vodi” prethodile su izmene čitavog niza propisa, a posebnim zakonom je predviđeno da će Srbija, ako zatreba, promeniti regulativu kako bi ugovor o tom projektu bio ispunjen.
Takođe, kineske kompanije koje su izvodile radove na deonicama autoputa “Miloš Veliki” posao su dobile mimo Zakona o javnim nabavkama, odnosno putem direktnih pregovora a na osnovu međudržavnog sporazuma između Srbije i Kine iz 2009. godine.
Konačno, budući toplovod Novi Beograd-Obrenovac, za koji će se država zadužiti za 165 miliona EUR kod kineske Export-Import banke, gradi kineska firma Power China.