Kad bi životna priča hrvatske novinarke Nađe Irene Fišić bila film, verovatno bih samo odmahnula glavom i prokomentarisala da scenaristi preteruju.
Našle smo se na Novom Beogradu i prvo me je zapljusnuo njen osmeh. Naručujemo kafu i ni iz čega ne mogu da pretpostavim šta ova dinamična, pametna, lepa, mladolika žena, koja trenutno živi u Beogradu, zapravo oseća. Kako priča odmiče u meni se smenjuju divljenje, zavist, tuga i na kraju – opet joj se divim.
„Bila je 2012. kad smo moj tadašnji dečko Mirda i ja otišli na proputovanje po Aziji od tri nedelje. Obišli smo turistički Bangkok, Kambodžu i Vijetnam. Vratili smo se u Zagreb u januaru usred sivila, snega i pali u depru. Ujedno tad je udarila kriza i novinarstvo od kog sam ja živela i građevinarstvo. Ja sam radila u Jutarnjem listu 14 godina, a on je isto radio, imao je super platu, bio je inženjer. Dva meseca od kad smo se vratili smo odlučili da odemo u Aziju da živimo. Trebalo nam je šest meseci da isplaniramo, damo otkaze, on je imao dva stana, ja jedan, iznajmili smo ih, prodali njegov auto, motor, moju Vespu i krenuli sa nekom ušteđevinom u januaru 2013. na put za Bangkok, kupili smo kartu u jednom smeru pa šta bude“, priča na početku Nađa koja mi kaže da je tad prodala i sve svoje cipele, garderobu. Posle modne kolumne koju je pisala godinama za Jutranji, ta odluka nije bila laka, ali jeste definitivna.
„A bila sam prava šmizla, taj momenat mi je baš bio težak“, kaže i pokazuje na kaput koji ima na sebi. To je jedini komad koji je zadržala.
Pročitajte još:
U tom trenutku ona i njen dečko nisu imali nikakav plan. Krenuli su u novi život sa 14 kilograma u rančevima. Prvo su bili u Bangkoku, pa su produžili na jedno tajlandsko ostrvce gde su se zadržali pet nedelja, zatim su prešli na Borneo koji joj je umesto egzotičnog raja više ličio na Mančester i nije joj se dopao, a bio je jako skup. Tu su odlučili da odu na Bali, kupili su kartu i 15. maja sleteli.
„Odmah me je zapljusnula neka specifična energija. Mirda je pušio, pljuge su bile dolar i rekao je – ostajemo ovde. Kratkotrajno smo se smestili na južnom delu ostrva, koji je raj za surfere, i onda smo našli smeštaj u kom smo ostali sedam godina. To je bilo u mini rizortu pored jedne od najboljih plaža za surf. Našli smo mali bungalov od 30 kvadrata, ispred njega smo stavili plinski šporet, unutra smo imali jednu sobu, kupatilo i to je to. Imali smo ispred i bazen“, priča Nađa.
Pitam je da li je istina da su troškovi života na ovakvim mestima minimalni.
„Bali može da te košta jako mnogo, a može i malo. Zavisi kakva su ti očekivanja, šta hoćeš. Mi smo ovo mesečno plaćali oko 200 dolara, tu je bilo sve uključeno i posteljina i peškiri“, kaže. Ako još naučiš i jezik – život naravno postaje mnogo lakši.
Indonežanski je najmlađi jezik na svetu i nije težak jer nema padeže i vremena. Ona i Mirda su ga savladali za nekoliko meseci, a onda su ga brusili sa lokalcima. Kako kaže – kao i svuda, kad meštani čuju da si se potrudio da naučiš njihov jezik, otvoreniji su, drugačije te gledaju, a i bolje prođeš finansijski.
Nađa je prvo naučila brojeve – da bi mogla da se cenka.
Na Baliju je radila onlajn i uređivala je jedan lokalni magazin. Njen dečko je u međuvremenu surfovao, kuvao, čitao, radio na sebi.
Družili su se sa Balkancima, najviše sa Srbima kojih na Baliju ima dosta.
„Imali smo super društvo, ali ljudi uvek dođu na neki period, godinu pa odu. To ti je kao da si neprestano na letovanju, imaš super ekipu, sutra ih nema. To mi je postao emotivni rolerkoster“, priča ona.
Posle sedam godina više nije želela da živi na Baliju. Godine 2019. oboje su došli kući u Zagreb i ubrzo su ponovo otišli na zajedničko putovanje. Kad su napokon stigli kući, Mirda je kupio kartu za Bali. Ona nije htela da ide, on je otišao 9. januara 2020. Ubrzo su raskinuli. Razlaz, kako priča, nije bio lak.
Onda je počela korona, zaključavanje sveta. Prvom prilikom kad je mogao Mirda je doleteo u Hrvatsku, ali Nađa je tada već prešla u Beograd, gde i sada živi.
„On je osoba koja najbolje funkcioniše u kriznim situacijama – vojni pilot, hirurg…tad je super, a kad je sve u redu – 100 na sat. Bili smo zajedno ukupno devet godina. Kad je rekao da bi da se pomirimo, ja sam rekla da to nema smisla, što on nije baš dobro podneo. Rešila sam da počnem novo poglavlje i došla sam u Beograd. On je došao s Balija kod mene, imali smo lep završetak. Onda sam se u avgustu vratila u Zagreb, on kao da je nanjušio da sam opet tu, počeo je da me zove, hteo je da se vidimo. Rekla sam okej, možemo biti prijatelji. Tad sam pala i slomila desnu ruku, on me je vozio u bolnicu, baš se trudio ali ja sam i dalje ponavljala da možemo biti samo frendovi. Kao da je slutio da će se nešto dogoditi, stalno je insistirao da se vidimo.
Poslednji put smo se videli kad smo izašli sa zajedničkim prijateljima. Rekao je – ništa više nije isto, ja sam potvrdila da nije, previše toga je bilo, nema povratka. Zagrlio me je i otišao. Bio je petak. U nedelju je odlučio da trči Zagrebački polumaraton i poslao mi je tog jutra svoju sliku uz poruku – izađi na balkon, proći ću ti ispod prozora. On inače nikad do tad nije trčao polumaraton. Ja sam mu odgovorila – izašla sam da te vidim, ali tu poruku nikad nije video. Srušio se na cilju i umro u sekundi“, priča Nađa. Damir Pavičić Mirda je imao 43 godine.
Kad se to desilo, organizatori maratona nisu znali ko je čovek koji je preminuo jer je Mirda uzeo broj svog druga i trčao je pod njegovim imenom. Nađi je tragičnu vest javila žena njegovog brata. Nalaz autopsije su čekali tri meseca. Ispostavilo se da je Mirda imao srčanu manu za koju nije znao. Rekli su im da se to moglo desiti bilo kad i u 100 situacija.
Pročitajte još:
Sahranu su organizovali kao neku vrstu proslave njegovog života, jer je bio veseljak, uvek za društvo i smeh. Obukli su najšarenije haljine, a Nađa je držala govor i napravili su oproštaj posle kojeg je kako nam kaže – Mirda zaplovio rekom u velikom stilu.
Nađa je u septembru ponovo došla u Beograd, gde pokušava da se vrati u kolosek.
„Pitala sam se da li bi bilo drugačije da sam mu se vratila, da li sam ja kriva za sve to…Takav odlazak, spektakularan, zapravo potpuno nepotreban i lud, a opet potpuno u njegovom stilu…Nije ni moglo biti drugačije. Bio mi je jako dugo partner, prijatelj. Tuga mi se vraća u valovima, znam da moram da se borim i moram da budem dobro, ali nije lako“, zaključuje ona.
Beograd joj pomaže da prebrodi najteži deo života, i kako kaže – tu svako hoće da ti pomogne, primi, vlada posebna atmosfera koja se ne može prepričati rečima.
Planira da živi na relaciji Beograd-Bali-Zagreb i kako kaže na kraju – nema predaje.
*
Bonus video:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare