Umorna sam od loših vesti, sive boje lica. Umorna sam jer je uvek previše sati - pa jurim. Neću stići. Ramena se dižu, u njima je kamenje. Polako, uspori, udahni duboko.
Umorna sam od digitrona u glavi svaki dan, ceo dan, s kojim računom zakasniti ovog meseca, šta isključuju ako ne platiš, odakle mi pare sad i za petogodišnji porez koji traže za garažu koju je deda pre 100 godina pozajmio od komšije na placu. U njoj ne stoji ništa, iznad je orah, umorna sam i od njegovih trulih grana koje treba poseći.
Pokvarili se klima i bojler, dva bojlera, nosim jedan radijator po kući, umorna sam, težak je. Kupila sam grejač za bojler, eno stoji u kesi deset dana, nemam za majstora, drug koji će mi ga zameniti ima koronu. Umorna sam od korone, ne plašim se bolesti, već osećaja nemoći ako mom detetu, prijateljima ili meni zatreba lekar. Kad dođem kući s posla počnem da zovem sve moje ljude koje je kovid oborio, završim oko 23h i opet osetim umor.
Umorna sam od gluposti srpskog političkog establišmenta.
Od muškaraca s velikom ambicijom, kurčevitih, slabo obdarenih.
Od obdarenih bez ambicije.
Od besomučnog usisavanja, dlaka psa, šeste varijante prirodnog ubice žutih fleka u kadi pa trljaj, ribaj.
Pročitajte još:
Umorna sam što nemam terasu pa visim preko prozora kad vetrim posteljinu, a ona baba se dere na mene.
Mnogi se deru koji me ne znaju. Pas obavlja nuždu, guram ruku u džep da izvadim kesu, u sekundi kad se naginjem da pokupim neki čovek viče – pokupi za svojim kerom stoko! Nekad sam odgovarala na te uzvike s prozora, sad sam preumorna, pa odćutim, idem dalje.
Umorna sam od majstora koje retko zovem, a kad dođu skoro uvek kažu „ovo vam se ne isplati da popravljate“ i za dolazak uzmu dve crvene. Ja to oosle ipak nekako popravim, dok bespovratno ne crkne.
Umorna sam od bolnih depilacija, ruku moje kozmetičarke kad stisne onu upaljenu bubuljicu, od farbanja kose, to radim sama, pa oči imam i pozadi.
Od nesnosnih menstrualnih bolova na poslu i gutanja lekova da se izguraju ta prva dva dana.
Umorna sam od smišljanja sutrašnjeg ručka, trka u prodavnicu i kuvanja, pa kad je sve gotovo ne sme šporet da ostane prljav. Umorna sam od sebe jer ujutru mrzim prljav šporet i štrokave sudove.
Umorna sam nekad od sopstvene liste prioriteta – zna se šta je uvek najvažnije, moje dete. On kaže – ne moraš to, ja uradim, neko majku mu mora. Umorna sam što moram uvek da mu kažem kako da mi pomogne i šta treba da uradi. Sam se neće setiti, koliko god se ja ljutila. Sama sam kriva.
Od nabavke granula za psa.
Od odlepljene ploče na šporetu koja ne može da se reši pa se trzam svaki put da ne prođe voda.
Glupih ljudi.
Kompleksa.
Istripovanih autoriteta.
Primitivaca.
Komšinice koja je terasu pretvorila u kuhinju i uvek kuva nešeto smrdljivo kad očistim i zamirišem.
Dosadnih ljudi.
Od prvog dana vikenda u kom ne ostanem da se metiljam, već uzmem krpu, mnogo je prašina i haos i to traje od 10 ujutru do tri popodne. Posle sam umorna da uradim za sebe bilo šta lepo osim da se srušim.
Umorna sam jer sve ovo nekad stane u jedan dan, onaj koji sam sama birala, baš kao i život u kom sam srećna, ali sam i ogroman hodajući podočnjak, bez korektora.
Umorne su sve žene koje same mogu sve – decu, posao, kuću, stare ili bolesne roditelje, račune, bolesti. Žive bile, drmnite nešto žestoko, vežbajte da bez uvijanja kažete „ne“ i večeras – ranije u krevet.
*
Bonus video:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare