Podeli
Foto:FoNet/Beoinfo

Dugo neka skulptura nije izazvala toliko pozitivnih reakcija kao metalna figura Raše Popova koja je nedavno postavljena u Ulici 27. marta. Njen tvorac Boris Deheljan u razgovoru za portal Nova.rs kaže da je bio zabrinut kako će je Beograđani prihvatiti, i otkriva nam zašto je odlučio da čika Rašu predstavi baš tako, s kišobranom i knjigom, uhvaćenog u pokretu...

“Naravno da sam brinuo kako će reagovati Beograđani, jer sam i sam iz Beograda i pripadam generaciji novog talasa, ali i čika Rašinih emisija. No, znao sam da će većina ljudi razumeti i prepoznati moj rad koji je pre svega plod slobodne mašte, baš onakve o kojoj je i čika Raša govorio i učio nas. Reakcije su normalne, pogotovo za jednu nesvakidašnju skulpturu od šrafova, matica, žica i logično je da bude tako jer je ovo prva skulptura tog tipa postavljena u javnom prostoru”, kaže mladi umetnik za naš portal.

Boris Deheljan
Boris Deheljan; Foto: Privatna arhiva

Šrafovi, matice i žice su materijal karakterističan za njegove skulpture, a u svojoj kolekciji ima Batu Živojinovića kao valtera, Majlsa Dejvisa, Džimija Hendriksa… Svi su u prirodnoj veličini i u pozi u kojoj ih znamo. To je jedan od razloga zbog kojeg je Raša Popov predstavljen sa kišobranom i knjigom. Drugi je “tajna poruka”.

Boris Deheljan
Boris Deheljan; Foto: Privatna arhiva

“Raša Popov je često viđan po gradu u kraju u kom je živeo sa kišobranom i knjigama u ruci, a pre svega zato što kišobran štiti skulpturu od vremenskih nepogoda. Knjiga bi trebalo da predstavlja podsetnik modernom društvu da treba raditi na obrazovanju, slobodi izražavanja i iz starih knjiga, a ne konstantno biti zarobljen u ovom digitalnom svetu”, otkriva Deheljan.

Prema njegovim rečima, Beogradu nedostaje i “više muzeja, galerija u kojima mogu da rade i izlažu svi oni koji znaju i imaju volju i stvaralačke ambicije, nezavisno od završene zvanične umetničke škole”.

Pročitajte još:

“Zamislite samo kakva bi dela nastala spajanjem ljudi sa zvaničnim obrazovanjem i samoukih vizionara”, kaže Deheljan.

Pitali smo ga i šta misli o ambicioznom spomeniku Stefanu nemanji, koji niče kod Železničke stanice.

“Mislim da je prenapumpano mnogo negativne energije oko izrade tog spomenika i da će ga Beograđani i ostali građani prihvatiti isto kao što su i Parižani prihvatili Ajfelovu kulu, protiv koje su takođe pisali peticije da se ukloni. Pisali su da je to jedna besmislena skalamerija, a danas je to simbol Pariza. Meni lično ne smeta ništa što je u vezi sa kulturom, uređenjem grada. Različitost je izuzetno važna mislim da gradu nedostaje još mnogo parkova, platoa i skulptura u njima. U nekim zemljama su i sporedni parkovi puni skulptura”, kaže Boris, a otkriva nam i likove koje u budućnosti planira da uradi u metalu.

“Trenutno radim na novoj izložbi, a u planu i pripremama su i figure Čarli Čaplina, Dositeja Obradovića kao i drugih naših i stranih velikana.”

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar