U Njujorku, na Menhetnu postoji srpska kafana koja se zove Kafana, u kojoj se uvek traži mesto više i o kojoj pišu prestižni magazini. U razgovoru s vlasnikom Vladimirom Ocokoljićem Cojom postaje jasno zbog čega je sve tako posebna.
„Dolaze nam i lokalci i naše celo govorno područje. Imamo ekipu stalnih mušterija koji su od doktora do radnika u drugim restoranima. To su ljudi koji vole vino, ili su uz nas naučili da prepoznaju dobro vino, i tu se stvara dinamika između gostiju i ljudi koji rade u Kafani. Zaposleni su, skoro svi, tu maltene od početka, od pre 13 godina. Svako od njih je karakter za sebe i oni često kreiraju atmosferu. Mešana je ekipa, ali su ‘naši’ definitivno glasniji“, priča nam Vladimir Ocokoljić.
Pitamo za đuskanje po stolovima, plakanje uz flašu i druge „kafanske čarolije“.
„Ljudi dođu, mi im damo jelovnike, bacimo neku foru, preporučimo vino, kad krenu da se penju po nameštaju ja doživim nervni slom i ostavim moje zaposlene da ih spuštaju sa stolova. To je istina. Ali, u suštini nismo baš mesto tog tipa, kod nas sviraju dve gitare, mirnija varijanta, ali oženili smo i udali mnoge“, objašnjava nam.
Beograđanin Vladimir Ocokoljić je u Njujork otišao 1990, kako kaže, „bez plana“. Mada je „američki san“ za mnoge tad delovao kao bekstvo od sumornih vremena koja su dolazila, Coja je ipak imao malo drugačiju startnu poziciju.
Pročitajte još:
„Majka je dobila posao u Njujorku i nakon završetka vojske otišao sam u Njujork i počeo da studiram enterijer. Šta nisam radio… Od kurira na bicikli, preko građevine, u restoranima, i najviše u barovima. U stolarskoj radionici. U arhitekturi i dizajnu. Predavao na fakultetu kao profesor tehničkog crtanja…“, priseća se.
Ideja o restoranu srpske kuhinje je, kaže, „proistekla iz porodičnih proslava i pripreme slave, na koju je dolazilo bukvalno stotine ljudi u mali stan u Njujorku“.
„Pripreme su trajale danima i učestvovali su svi članovi porodice i kumovi i prijatelji, koji bi se tu našli. Ljudi su bili oduševljeni hranom i odatle ideja da se otvori Kafana. Bitno mi je bilo tada, a i sada mi je bitno, da bude autentično, da su tradicionalni recepti i da se ljudi osećaju dobro. To jest, da se ja osećam dobro, da je meni lepo u mojoj Kafani, i time smatram da će i drugima biti lepo. Izgled Kafane, odnos prema ljudima, opuštenost… Trudimo se da budemo tradicionalni, ali da ne budemo ‘Diznilend’. Mi smo ipak jedno lokalno mesto, sa srpskom hranom u Ist Vilidžu“ ističe Ocokoljić.
View this post on Instagram
A kako je srpski restoran dočekan na Menhetnu?
„Imali smo sreće da smo od početka, da li zbog ćirilice koja je vizuelno atraktivna, prihvaćeni sa svih strana, a Njujorčani su radoznali ljudi i uvek žele da probaju nešto novo, tako da smo odmah izašli u Njujork Tajmsu i ostalim relevantnim vestima i tako je krenulo. Nikad nisi svestan kad otvaraš koliko ne znaš, i koliko se stvari uči u hodu, od odnosa prema mušterijama, inspekcijama, publicitetu… Čovek nije svestan u šta ulazi i da je svestan verovatno se ne bih upustio u sve to, specijalno ne u ovaj posao sa najvećim procentom propadanja. Posle dve godine oko 90 odsto restorana propadne“, otkriva nam Coja.
Kafana je, ipak, vremenom samo učvrstila poziciju.
View this post on Instagram
Prestižni mediji izveštavali su da ljudi u redovima čekaju da uđu zbog odlične klope, ali i atmosfere. New York Times je nedavno pisao hvalospev ruskoj salati iz Kafane, a razni gurmanski vodiči su tamo probali i u svoje preporuke uključili pljeskavicu, sarmu, šopsku salatu…
„Naš jelovnik je tradicionalan, i kad god sam pokušao da širim tu priču završavalo se sa ‘daj deset ćevapa’. Ali ima ljudi koji dolaze zbog girica ili kesten pirea“, kaže Vladimir, a posebnu pažnju skreće na vinsku listu. „Jedna je od najboljih kada su u pitanju vina iz regiona, iako znam da to neskromno zvuči. Imamo preko 160 etiketa“.
Pandemija je, kaže, dosta uticala na posao, ali ispostavilo se i da je otkrila značaj ovog mesta.
„Jedno vreme smo bili kompletno zatvoreni. Posao je drastično bio pao. Uveli smo prvi put dostavu. Predostrožne mere koje su osakatile ugostiteljsku industriju u Njujorku pokazale su da imamo verne goste, i da im je stalo da opstanemo. Kupovali su majice, vina, uplaćivali pomoć, dolazili i sedeli svaki dan, ostavljali bakšiš radnicima. Bilo je dirljivo“, priča Ocokoljić, koji danas Njujork doživljava kao kuću.
„Iako se zbog pandemije Njujork drastično promenio, i dalje je to moj kraj, mesto u kome se najviše osećam kod kuće, mnogo više nego u Beogradu. Atmosfera, ritam, sve to, a pritom živim u kraju koji se zove „selo“ i koji dosta po naliči na selo, jer meni treba 15 minuta da pređem 100m jer se srećem sa ljudima, sedim, pričam… Naših ljudi ima, relativno mnogo. Znači, sa našeg govornog područja. Ljudi se bave svim i svačim, od naučnika, univerzitetskih profesora, preduzetnika, umetnika, do fizičkih radnika koji čiste azbest. Nema nas kao u Čikagu, ali nas ima dosta“, kaže Coja.
Pročitajte još:
Voli i sam da ide u kafane, ali i u prirodu. „Njujork je grad na vodi, jednom nedeljno bar idem na plažu, trčim sa psom, idem u Boston kod kuma, na Kejp Kod, volim radnje sa pločama, ne mrzi me da vozim i po četiri sata da odem u neku novu radnju, volim skijališta na zapadnoj obali…“
Za kraj ga pitamo još da li mu nedostaje nešto iz Srbije. Jugoslavije? Beograda?
„Sad imamo direktan let, ovde stvarno sve može da se nađe. Osim prijatelja i familije.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar