Anja Vuković i Strahinja Tanasković, u javnosti poznati kao Whatifness par, ovih dana su imali iskustvo koje vraća veru u ljude, dobrotu i poverenje. Za naš portal su ispričali kako su im ljudi s društvenih mreža pomogli da uđu u trag davno izgubljenoj dedovini i šta se desilo nakon toga.
Anja i Strahinja su pre nekoliko godina digli ruke od posla „od devet do pet“. Imali su 500 evra kad su počeli da žive onako kako hoće. U Kambodži su prodavali krem bananice, celu Evropu su obišli u kombiju, a onda im je sinulo da krenu u specijalan pohod na eks-Ju u kojem će pratiti tragove maršala Tita. Korona ih je delimično zaustavila u planovima, ali su u februaru sa tri ortaka počeli da dižu kućicu. Radili su po 15 sati dnevno i spavali u dva kombija. Kućica je nikla posle 40 dana i tu su se izolovali tokom vanrednog stanja. Sada izgleda kao iz bajke.
Ovih dana njihovi pratioci na Instagramu su postali direktni učesnici potrage za „izgubljenom dedovinom“. Anja i Strahinja za Nova.rs otkrivaju da je ta priča stara skoro 50 godina i ostala je nerešena do sad.
Sve je počelo 1973. kada je Strahinjin deda Nićifor kupio komad zemlje na Divčibarama od jednog čoveka, na reč. Papire nikad nije uzeo, jer mu je ta reč bila zakon, a u poštenje i čast te porodice nije imao ni najmanju sumnju.
Deda se ubrzo razboleo i umro, mlad, u pedesetim godinama. Papirologija nije sređena i placu je počeo da se gubi trag.
„Mama i baba su nam baš sad priznale da su o tome često razmišljale, tištilo ih je što nisu stigle da dovedu do kraja dedin ‘projekat za uživanje’.
Prošlo je skoro 30 godina od tada. Gde li je dedin plac, ko je vlasnik i da l’ je tamo sad tursko kupatilo nekog hotela… ne zna ni sam Bog. Prošle nedelje smo se vozili po planini i kad smo Anja i ja čuli priču, javio nam se ‘džaba smo se rodili ako ovo ne probamo“ impuls.
Sakupili smo šta smo imali od činjenica (nadimak sina od vlasnika placa, informaciju da ima beleg od vatre na licu i gde živi) i okačili na Instagram, sa nadom da nam stigne još neka informacija od ljudi iz tog kraja.
Dojave su krenule da pršte. Ubrzo smo imali sve što nam treba da pronađemo dotičnog crkvenjaka iz Krčmara, koji je, jedini nama poznati član familije Simović.
*
Ohrabreni nekim informacijama koje su se poklopile, sutradan smo krenuli u mesto gde se 1973. godine deda rukovao sa Milanom Simovićem, kada je kupio plac.
Posle dvočasovnog šipčenja i priče sa meštanima, saznali smo da u njihovoj porodičnoj kući više nema nikoga. Nažalost umro je i njegov sin. Vratili smo se kući sa srušenim sneškom i telefonom od drugog brata, jedinog potencijalnog naslednika. Ali sve nam je govorilo da treba da budemo realni, i od vraćanja davno zaboravljene dedovine nema ništa.
Pročitajte još:
I onda je kucnuo čas istine. Majka zove telefonom tog čoveka, Stanišu. Tačan je broj. Mi slušamo kako on preko telefona sluša mamu i uglavnom govori ništa ili mhm, eventualno pokoje – da. Međutim, kako teče razgovor, otvaraju se neke karte. Deda je bio direktor škole u Brežđu i puno je uradio za taj kraj, sazidao školu i kuće za nastavnike, da ne bi odlazili iz sela. Sa reputacijom omanjeg seoskog Tita, bilo je nemoguće da se Staniša ne seti dede. Znao je, i čak iako je tada bio dete, potvrdio je priču, kao neka vrsta ‘poslednjeg Mohikanca ovosvetske časti’. I vratio nam čovek plac i veru u čovečanstvo. Lepo je deda rekao pre 50 godina: ‘Ne brinite se za papire, Simovići su pošteni ljudi.’
Mama je ushićena jer oseća da je pomogla ocu da završi šta je započeo, a mi planiramo da napravimo planinsku kućicu i da zahvaljujući dedinoj legendarnosti koja prevazilazi decenije, i poštenju jedne familije, uživamo u lepotama ove divne planinice.
Nekako verujemo da nam je ovaj izazov deda verovatno ostavio u amanet, da nas nauči da nikad ne prestajemo da pokušavamo nemoguće stvari i da verujemo u ljude, iako to više nije praksa! Hvala ti deda!“, otkriva za Nova.rs tandem Whatifness.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare