Probao sam čaj od konoplje i nije mi bilo dobro (VIDEO)

Lifestyle 08. nov. 202021:09 > 21:56
Podeli:
Foto: Nova.rs

Pre izvesnog vremena na društvenim mrežama se zavrtela tema kako se u Beogradu, ničim izazvan, a potpuno u suprotnosti sa zakonima ove zemlje, pojavio čaj od konoplje koji "leči" nervozu.

„Ko ima problema sa spavanjem, nervozom, nemirom – neka uzme „botaniko“ čaj od cveta konoplje. Po preporuci sam ga probao i iskreno – baš mi je pomogao“, glasio je primamljivi oglas na Tviteru.

Za početak, da ne bude zabune: nikad nisam bio uživalac lakih (a ni težih) opijata. Onomad kad mi je kalendarski možda bilo vreme za to, srednja škola, bauljanje od Hesea do Mike Oklopa, nemanje devojke i to, moja „droga“ su bili Toni Kukoč i Dražen Petrović. Kovrdžavom klincu iz provincije sa zrnom talenta za pikanje lopte marihuana nikad nije ušla u reket, tamo je već bila gužva – lopta, njih petorica (uvek sam više voleo basket od igre na dva koša) i ja.

Onda je došla vojska, najpre regularna, pa 6 meseci vukovarskog pakla, pa još 3 meseca izležavanja i gojenja u niškoj kasarni „Stevan Sinđelić“, gde mi je fokus bio na nečemu što samo neki od nas znaju kao „drnč“ (ultra masno jelo puno mesa, najbliže paprikašu, ni izbliza tako ukusno). Elem, iz vojske otpušten s 34 kila viška, pa još sveže izranjavan slikama iz Vukovara koje su odbijale da izblede, pa još zetečen ispred Fakulteta političkih nauka na Voždovcu, gde mi je, osim gomile nepoznatih ljudi, zbun bio i grafit na zgradi fakulteta: „Ima li života pre smrti?“, sve u svemu, teško da je u meni tih dana ostalo avanturističkog duha za širenje vidika. I zenica.

Godine na fakultetu su prošle pune muka, ali začudo, ni to me nije približilo opijatima. Tad je zakasavanje na 3 projekcije u Kinoteci dnevno, kao i bistrenje novih „bugara“ na tezgama ispred SKC-a, bilo sve što me zanima, jer je trebalo nadoknaditi propušteno. Devojaka je bilo i nije, zbunjenosti je bilo i nije, para nikad nije bilo, pa je i avantura izostalo.

Foto:EPA-EFE/DARREN ENGLAND

Drugu polovinu 90-ih obeležava kratkotrajan povratak u rodno Vranje, kad me kači sve ono što su mnogi oko mene ukačili ranije. Tad sam shvatio – nije ta rabota za mene. Oduvek sam prezirao pušenje, jer je odvelo moju mladu majku u smrt, pa mi ni uvlačenje dima od marihuane nikad nije išlo. Najkraće rečeno: nikad se ljudski nisam uduvao. Znam, lejm.

Pročitaj i:

Onda je došao krvav posao, riljanje u rudniku od jutra do sutra, onda još malo prikupljanja krhotina sopstvenog života u pokušaju da se sastavim i sredim, a onda žena i deca pod stare dane i sve ostalo. Nema tu mesta za „maru“, bar kod mene nije bilo.

E, te godine u novinarstvu, a ima tome 20 i kusur, ostavile su traga. Uz par hroničnih bolesti pokupljenih usput, došla je i nervoza. Konstantna, neotklonjiva, podmukla. Profesionalna picajzla, kakva jesam, volim da sve bude pod konac i kad nije, kreće vulkan u meni. Nedavna promena posla, posle pet godina podizanja jednog sistema zajedno s još 20-ak kolega, smestila me u okruženje u kome dugo nisam boravio. Profesionalno novinarstvo, ukratko. Veliki kolektiv ima svoja pravila i zakonitosti, prilagođavanje ide svojim tokom, a iza ugla vreba i stara drugarica nervoza. Koje ima baš puno više nego za dugo vremena unazad.

I onda naletim na ovaj tvit:

Par dana kasnije, eto me s punom kutijom ovih kesica u rukama. Premijera je sačekala dan-dva i bila je… Pa, blago je reći razočaravajuća.

Ne znam ni sam šta sam očekivao od kesice čaja koja ni ne miriše kao konoplja, već kao običan zeleni čaj. Verovatno sam naivno poverovao da će to odneti svu nervozu, tek – nije. Ne samo da nisam dobio ništa iz onog paketa „ko ima problema sa spavanjem i nervozom, neka proba ovaj čaj“, nego sam bio još nervozniji nego pre čaja. Naravno da mučeni čaj nije razlog tome.

A možda je samo trebalo da poslušam kolegu: „Pametnije bi ti bilo da si srolao to što si popio iz kesice“.

Foto:EPA-EFE/NINA PROMMER

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar