Podeli
Foto: Ivana Manojlović

Koliko vi smeća proizvodite dnevno? Iza svake naše kupovinom zadovoljene potrebe (ili češće hira) ostaje gomila otpada, a što je najgore uglavnom plastičnog. Jeste li razmišljali koliki deo smeća s deponija potiče baš od vas? Ja jesam.

Količina smeća koju pravim već neko vreme mi stvara skoro pa napad panike, stezanje u grlu i mučninu. Iznosim svaki dan pune kese iz stana. Pitam se – pa šta je sve ovo? Razmišljam – kuda dalje ide sav taj otpad.

Onda sam odgledala neki snimak na Jutjubu, gde se devojka hvali da je za neki duži period, recimo godinu dana, proizvela samo jednu čašicu otpada. Kako? U nastojanju da saznam više o zero waste načinu života, odlučila sam da sama probam da sedam dana živim na taj način.

Kontaktirala sam Milju Vuković, koja stoji iza Fejsbuk grupe “Za manje smeća i više sreće”, kao i Irenu Radulović iza Instagram stranice “Balansiranje”. One su mi dali neke savete o lakim koracima koji su izvodljivi za praktikovanje u sedam dana.

Važno je da naglasim da sam u trenutku početka svoje nedelje bez smeća ipak imala dosta namirnica u frižideru (prvenstveno mesa) i ostavi, koje su naravno ostavljale smeće iza sebe. Ali sam pokušala da ne napravim novo – ili barem da to bude neka manja količina nego inače.

Otkrila sam mnogo zanimljivih stvari koje zaista vredi znati, a koje će vas možda inspirisati da i vi krenete sa odgovornijim ponašanjem.

Dan prvi – suočavanje sa otpadom

Milja mi je pre svega rekla, da svako mora dobro da pogleda u svoje smeće i shvati šta to najviše kupuje, od čega mu najviše ostaje otpada, što bi možda moglo da se zameni nekom alternativom iza čijeg korišćenja neće ostati gadan, plastični trag. Plastika je inače nađena i u plancenti, pa vi vidite. Apsolutno je svuda – pa i u mojoj kanti.

Foto: Privatna arhiva

U svojoj kanti za smeće sam imala svega i svačega, to su ambalaže od raznih proizvoda, najviše od kupovnih slatkiša, kisele vode, ambalaže u koju ti stave sir na meru, itd. Uskoro ću saznati da je ovo sve moguće izbeći.

Pročitajte još:

Zatim, sav organski otpad (ostaci od povrća i voća, ljuske jaja i slično) kao i kartoni – sve se to može vratiti prirodi procesom koji se zove kompostiranje. Milja mi je otkrila da građani mogu da odnesu svoj otpad u komposte u Hemijsko prehrambenu školu na Banovom brdu. Rešila sam da to uradim.

U kupovinu se nosi ceger, što sam već radila, ali takođe ukoliko kupujete recimo povrće i voće, bolje da nabavite višekratne platnene vrećice. Dosta proizvoda je izazov kupiti bez ambalaže, što ću uskoro i saznati.

Svakako, najbolje je da kupujete što više proizvoda u staklenoj ambalaži, jer se staklo može reciklirati i to više puta, ali takođe sve te ambalaže možete da ponovo koristite za svoje, domaće proizvode. Čak i pre nego što bacite staklo u ono zvono za recikliranje, možete razmisliti da ga nekom poklonite – recimo, učlanite se u Fejsbuk grupu Udomi teglu – koju mi je isto Milja Vuković otkrila.

Imam već dosta tegli i staklenih činijica, ali sam rešila da u duhu izazova organski otpad za kompostiranje skupljam u jednoj velikoj tegli, koju sam pazarila. Odmah sam našla i višekratne vrećice, u Maksiju se nalaze kod vage za merenja voća i povrća, a pakovanje od 3 komada različite veličine košta svega 100 dinara. Mogu se koristiti više puta i perive su. Nikad ih pre ovog izazova nisam primetila, i sramota me je zbog toga.

Foto: Privatna arhiva
Dan drugi – šoping bez smeća

Odlučila sam da odem do pijace i prodavnice zdrave hrane, pa i do marketa, kako bih kupila neke namirnice za tu nedelju. Ovog puta, morale su da budu bez plastične ambalaže. Što se tiče povrća, bilo je lako – prodavci na pijaci su rado pristali da ga izmere u mojoj višekratnim vrećicama.

Foto: Privatna arhiva

*

Foto: Privatna arhiva

Zatim, u marketu sam tražila da mi sir spakuju u staklenu činijicu koju sam ponela sa sobom. Radnica je bez problema ili čuđenja to i uradila, čak mi cenu nije zalepila na činiju, već mi je dala u ruke – što me je setilo da je i ta nalepnica sa cenom plastična, što me je jako začudilo kada mi je Milja Vuković otkrila.

Međutim, na kasi sam već doživela blagu neprijatnost, jer je kasirka bila jako sumnjičava povodom činije – više puta me je pitala da li je to njihova činija i odakle se stvorila tu. Ali dobro, sve je prošlo okej, mene nije bilo nimalo blam što imam svoju staklenu činiju za sir – uostalom, koga zaista briga šta neko drugi kupuje?

Foto: Privatna arhiva

Za mlečne proizvode, kako nisam vegan, zaista sam imala problema da pronađem alternativu bez plastičnog pakovanja. Okej, sir se može kupiti na meru u marketima – ali trebalo mi je i mleko, pa i margarin, mnogi piju jogurt… Verovatno sve to možete da pazarite na mlečnim pijacama u sopstvenoj ambalaži, ali šta kada nemate to na svojoj najbližoj pijaci?

Sećam se, kod nas u selu je to bilo lako – komšija koji ima kravu svima je dostavljao mleko u staklenim flašama koje mu donesemo. I zna se da su te flaše za mleko. Divota jedna. Ali u gradu, morate pronaći tezgu sa domaćim mlečnim proizvodima kako biste to ostvarili. Čula sam i da “Mlekara Petrov” ima proizvode u staklenim ambalažama, ali se mogu kupiti u jednom marketu koji nije ni blizu mog stana. Tako da sam kupila mleko i margarin u ambalažama, nažalost.

Onda sam otišla do prodavnice zdrave hrane, koja je izvor mnogih namirnica bez ambalaže – ali problem je što, iako vi to kupujete bez pakovaja, ovim radnjama to ipak stiže upakovano u – pogađajte – plastiku. Ali ipak, to je najlakši put za pojedinca da mnoge stvari nabavi bez smeća. Posebno u ovih mojih sedam dana.

Ako se u marketu nisam izblamirala, u zdravoj hrani definitivno jesam. Namera je bila da uzmem neke namirnice kao što su pirinač i suvi začin, ali i neke za domaće kolače, kao što su brašno i šećer u prahu. Samouvereno sam ubeđivala radnicu da kroz višekratne Maksi torbe neće cureti praškasiti proizvodi – bilo je to, priznajem, jako glupo. Zato sam morala da uzmem papirnu kesu za pokušaj pakovanja šećera u prahu u ovu vrećicu – da, ovo je prelepi “plavuša iz vica” momenat mog života – u slici, kolorizovano.

Foto: Privatna arhiva

Pirinač definitivno ne prolazi, a začin – onako. Ma nek ga spakuje, biće smešno za sliku, a neće se baciti. Izvinjavam se što mi je radna površina kuhinje izrazito prljava od prosipanja.

Foto: Privatna arhiva

Kupovinu šećera i brašna sam definitivno odložila, dok ne ponesem sa sobom tegle.

Dan treći – gola kozmetika

E ovo mi je stvarno bilo najizazovnije – kada pogledam u svoj ormarić sa kozmetikom, tamo ima barem desetak proizvoda. Neki su u staklu, ali većina je ipak opet ta plastika. Kako to mislite serum mi ne treba? Ili taj prajmer? Ili onaj piling?

Šalu na stranu, stvarno je jezivo koliko proizvoda mislimo da nam treba. A oni osnovni se mogu zameniti alternativnim koji neće postati smeće na deponiji – takozvanom “golom” kozmetikom. U pitanju su proizvodi poput kreme, losiona za telo, šampona koji su upakovani u kartonske kutijice, koje se jasno mogu reciklirati.

Cene ovih proizvoda ipak su malo više od onih proizvoda u uobičajenim ambalažama. Postoje brojni mali proizvođači ovakve, prirodne kozmetike, koje možete da istražite. Ali ih ima i u drogerijama. Evo šta sam pronašla u DM-u.

Alverde ima najveću ponudu gole kozmetike – na srednjoj polici vidite čitav niz proizvoda za lice, u kartonskoj ambalaži.

Foto: Privatna arhiva

Tu je i čvrsti losion za telo domaćeg brenda:

Foto: Privatna arhiva

Zatim, čvrsti sapuni za tuširanje sa nekoliko mirisa – brendova Alverde i Balea.

Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva

A evo ih i šamponi.

Foto: Privatna arhiva

Kako sam bila pri kraju plate, nisam mogla da kupim ceo asortiman “gole” kozmetike, jer kao što vidite, cene nisu toliko niske. A ja sam već sve imala nepotrošeno u kupatilu. Ipak odlučila sam se da kupim jedan čvrsti losion za telo sa kokosom, koji obožavam, a koji košta 300 dinara.

Foto: Privatna arhiva

Iskreno, malo mi je posle bilo žao što nisam uzela da probam šampon, jer me jako interesuje kako je prati kosu nečim što izgleda kao sapun.

Dakle, posle prvog sledećeg tuširanja odlučila sam da nanesem čvrsti losion. Nanosi se jednostavno, samo ga klizite po koži. Bila sam skeptična da li uopšte ostaje nešto na koži, pošto kod kreme odmah vidiš kada upije. Naravno da ostavlja – osećate lep miris i sloj proizvoda. Međutim, mana mu je što je koža dosta onako lepljiva posle njega, malo sporije upija. Ali, za letnje doba bi to verovatno bilo idealno. Miriše božanski, pa naravno da ću ga potrošiti do kraja.

Foto: Privatna arhiva

Što se tiče kućne hemije, u grupi “Za manje smeća i više sreće” ima zaista puno recepata za domaća sredtva za čićenje kuće, koje priznajem nisam isprobala. Detrdžent za pranje veša moguće je kupiti u kartonskoj ambalaži, a detrdžent za sudove postoji u obliku sapuna. Zanimljivo je i da postoje prirodni sunđeri za čićenje, koji se dobijaju od tikve lufa, koja ima finu strukturu koja se koristi za piling, masažu, kao sunđer za kupanje, a može se staviti i u sapun.

Dan četvrti – domaći slatkiš

Ja sam zavisnik od šećera. Dakle, to znači da svakodnevno jedem nešto slatko, znam da je to loše i da će posledice biti užasne. Ali šta je tu je. Ova nedelja je idealna da smanjim unos prerađenih, nezdravih slatkiša, keksova, čokolada… Ali sam ipak morala da napravim jedan domaći, zero waste slatkiš.

Odlučila sam se za kolačiće sa domaćim džemom od kajsije iz moje rodne Žiče (najbolji džem na svetu) koji pravi moja mama. Za taj recept otišla sam nazad u prodavnicu zdrave hrane – ovoga puta sa teglama – i nabavila brašno i šećer u prahu. Ono što je bilo jako ironično je što je prodavačica šećer u prahu sipala iz one kupovne ambalaže direktno u moju teglicu, pa je sve to bilo besmisleno. Ali, bar je brašno došlo iz džaka.

Inače, margarin i mleko su u ovom receptu problematični – ali makar je mleko bilo u kartonu.

Foto: Privatna arhiva

Za kolačiće će vam prebati sledeći sastojci:

250 g brašna

50 g šećera u prahu

175 g masnoće – margarin i svinjska mast

1 jaje umućeno sa malo mleka

omiljeni džem

A prave se na sledeći način: Brašno i šećer u prahu se pomešaju pa im se doda masnoća, i zamesi se testo. Onda se doda jaje sa mlekom i dodatno se zamesi. To treba da odstoji u frižideru 30 minuta.

Nakon toga se oblikuju korpice, u koje se stavlja džem, a preko ukras od testa po želi. Ja sam imala kalup malih srca. Napominjem da nisam imala kalup za korpice, pa nisu ispale baš idealne.

Foto: Privatna arhiva

To je tek postalo jasno kada su se kolačići ispekli (nisu dovoljno lepo izgledali za sliku). Ali bili su jako, jako ukusni. Međutim, neprimetno sam napravila dodatno smeće stavljajući papir za pečenje u pleh – to sam tek shvatila dok sam fotografisala.

Dan peti – domaći namaz

Majonez, kečap i senf – sveto trojstvo koje mora da se ima u frižideru – ne možete kupiti na meru, a retko kada ćete ih videti u staklenoj ambalaži. Ali ih možete napraviti sami. Ja sam rešila da probam da napravim senf.

Kako se pravi senf? Kupi se slačica u zdravoj hrani, oko 100 grama, pa se potopi u pivo i jabukovo sirće. Jabukovo sirće možete da kupite u staklu, pivo naravno, a zanimljivo je da sam našla i odlično suncokretovo ulje u staklenoj ambalaži, još hlado ceđeno, još 50 dinara skuplje nego u marketima – proizvođač je Ecovital.

Dakle, ta slačica potpljena u šolji sirćeta i šolji piva treba da odstoji u frižideru.

Foto: Privatna arhiva

Nakon toga, treba da se samelje u blenderu, koji ja nemam, tako da sam koristila secka. Pre toga se doda ren i začini po ukusu. Nisam uspela mnogo da je usitnim.

Foto: Privatna arhiva

A onda se sve sipa u teglu, pa opet u frižider na fermentisanje.

Foto: Privatna arhiva

Nakon par dana, probala sam ovo – i zaista je to senf, malo pikantniji, i svakako drugačije strukture nego industrijski, ali ukus je sasvim okej. Osim uz jela, možete ga iskoristiti da napravite svoj domaći majonez – za šta ja ovoga puta nisam imala vremena.

Dan šesti – kompostiranje

Došao je taj svečani dan u mojoj zero waste nedelji – da odnesem svoj prikupljeni otpad u kompostiranje na Banovo brdo. Ovako je izgledala moja tegla sa smećem za kompost. Svi ostaci od voća i povrća, osim citrusa, mogu se kompostirati – kao i kartoni bez štampe i ljuske od jaja.

Foto: Privatna arhiva

Sa njom sam se uputila u Hemijsko-prehrambenu tehnološku školu, koja u dvorištu ima nekoliko kompostera. Tamo su me sačekale profesorke Vesna Jevtić i Danica Drulović, koje su mi objasnile sve o ovom procesu.

“U prirodi sve kruži, i to što mi u kuhinji napravimo od otpada, može da se koristi da se napravi dobar proizvod koji posle može da služi za đubrenje bašte i za održavanje zelenih površina”, rekla mi je Vesna.

Danica mi je objasnila da u procesu kompostiranja dolazi do aerobne degradacije – organski otpad se raspada u prisustvu kiseonika. Ali dolazi i do biodegradacije – raspadanja pod dejstvom mikroorganizama.

“To su mikroorganizmi koji su zdravi za okolinu, koje osećamo kad šetamo šumom u kišno vreme kao onaj specifični miris. Raspada se organska materija i vraća zemlji sve one komponente koje smo mi uzeli od nje”, rekla je profesorka Drulović.

Proces kompostiranja traje šest meseci ili duže, u zavisnosti od uslova. Potrebno je da komposter ima dovoljno vazduha i vlažnosti. Nakon šest meseci se dobija kvalitetno prirodno đubrivo.

Pročitajte još:

“Poenta je da se dosta ugljeničnog ili azotnog materijala stavi na gomilu i tako se te supstance vrate nazad zemlji”, rekla je Danica Drulović.

A što je najbolje – ovo može raditi svako ko ima dvorište, ali moguće je i u stanu.Vesna Jevtić je objasnila kako ona kompostira na terasi – metalnu kantu je izbušila sa strane kako bi dobila protok vazduha. A važan je i redosled slaganja otpada – prvo se stave grančice na dno, pa se preko stavi malo kartona, pa se onda ređa red braon i red zelenog materijala.

“Braon materijala treba da bude više, to je recimo lišće iz parka. A zeleni imamo od ostataka u kuhinji. Povremeno se promeša i dodaje se vode”, objašnjava Vesna.

Ona je od svog komposta dobila i tečnost koja se inače zove kompostni čaj i koristi se takođe kao đubrivo koje može da se čuva u tegli, pa da se dodaje recimo u saksije.

Kada smo otišli do komposta, oduševilo me je što se uopšte ne oseća nikakav neprijatan miris, već naprotiv – oseća se baš onaj poseban miris šume o kojem je profesorka Drulović govorila.

Ukoliko imate decu, ovo je idealan eksperiment koji je zanimljiv i koristan koji možete da radite sa njima – a svi zainteresovani građani mogu da odnesu svoj organski otpad u Hemijsko-prehrambenu školu sredom od 10 do 11 časova.

Dan sedmi – konačni utisak

Na kraju svoje nedelje sa što manje smeća imala sam pregršt novih saznanja i ideja koje ću definivno nastaviti da primenjujem u dalje životu. Najvažnija stvar koju sam naučila je da treba usporiti. Šta to znači?

Navikli smo da sve dobijemo najbrže moguće, odmah i sad. Dakle, kupićemo to što nam treba bez previše razmišljanja, misleći jedino i isključivo na sebe. Kad bismo samo zastali na par minuta i razmislili o uzročno-posledičnim događajima nakon samo jedne naše kupovine, možda bismo postupili drugačije.

Takođe, život sa manje smeća podstiče kreativnost – dovijate se na razne načine kako da izbegnete plastiku, a sve to zahteva strpljenje i uloženi trud u kojem se zaista uživa. Jednostavno, zero waste vas natera da usporite, da zastanete, razmislite, a to u svetu koji vam je serviran na dlan zaista dosta znači.

Probudite se, trgnite se, preuzmite odgovornost – živimo u nefunkcionalnom sistemu, ali to ne sme da nam bude opravdanje. Promena ipak počinje od sitnica – barem nabavite ove višekratne vrećice i ceger. Verujte, onda će dalje ideje same da vam dolaze.

***

Bonus video:

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar