Podeli
Foto: Privatna arhiva/Ivana Čemerikić

Ivana Čemerikić je kostimograf i modni dizajner, a njen partner Veljko Anđelković dizajner šešira i šeširdžija. U Beogradu su imali uspešan biznis, a jedna Veljkova kreacija je dospela i čak na naslovnu stranu magazina Vogue. Onda su rešili da napuste grad i presele se na selo, gde su uplovili u potpuno nove vode. Za Nova.rs otkrivaju šta bi ljudi iz grada koji maštaju o životu u prirodi trebalo da znaju pre nego što prelome.

Dok su živeli u Beogradu, Ivana i Veljko su imali šeširdžijsku radnju, a prodavali su šešire i preko inostranih sajtova i u radnjama širom sveta.

“Uspevali smo da živimo od toga i imali puno uspeha sa našim šeširima, zapravo Veljkovim, pogotovo u inostranstvu. Imali smo divne saradnje na koje smo ponosni kao što je naslovnica turskog izdanja magazina Vogue sa Veljkovim šeširom. Ideja života na selu Veljka prati odavno, a mene je privukla verovatno od samog početka mog života sa njim”, priča za naš portal Ivana.

Nekoliko godina su razgledali kuće na selu i bili sve bliži ideji o samom preseljenju.

Foto: Privatna arhiva/Ivana Čemerikić

“Frekvencija grada je počela da nam smeta, i želeli smo neki drugačiji život. Život koji ćemo sami da osmislimo, ritam koji nama odgovara, želeli smo slobodu da živimo i stvaramo kako mi želimo. Dobili smo i prvo dete i uz tu slobodu koju smo želeli samo su se želje i razlozi povećavali… Zdrav život, zdrava hrana i opet neka sloboda u kojoj smo hteli da naše dete odrasta. Imali smo jasnu sliku o tome kakvu kuću i na kakvom mestu želimo ali nažalost dugo nismo mogli da je nađemo – velika stara, autentična kuća, ne u samom selu već izdvojena i okružena zelenim. I to smo na kraju i našli. Najlepšu kuću staru više od 100 godina u sred šumovitog kraja”, otkriva ona kako je izgledala potraga za novim utočištem.

Imali su hiljadu nedoumica i strahova, ali naša sagovornica kaže – zapravo samo na sekund. Samo su prelomili i rešili, shvatili su da će bez strahova sigurno naći rešenje za sve potencijalne probleme.

Foto: Privatna arhiva/Ivana Čemerikić

“Puno ljudi iz našeg okruženja je mislilo da je to ludost i rizik, pogotovo zbog dece. Mi smo verovali, i i dalje verujemo da je to najpametnija i najlepša odluka koju smo doneli. Naš prvi sin Kosta je bio mali kada smo došli, pa se sada ni ne seća života u gradu, a mlađi Jovan je ovde rođen i oni su srećni i veseli dečaci koji uživaju sa nama u ovom našem pomalo izdvojenom univerzumu”, priča Ivana Čemerikić.

Kaže i da je početak života “u šumi” bio zaista nestvaran.

“Mislili smo da će nam biti potrebno dosta vremena da se naviknemo, ne samo na novu kuću i mesto nego i na neki potpuno i iz korena drugačiji način života. Naravno, bilo je dosta problema u smislu jako lošeg puta koji vodi do naše kuće, problema sa vodom … ali zaista verujemo da se sve to lakše prebrodi ukoliko ste sigurni u želju da živite ovako i naravno preduslov za sve je ljubav. Koliko god to možda zvučalo pretenciozno ili kao kliše, naša ljubav nas je održala kroz razne teške periode, probleme i izazove kroz koje smo prošli”, priča ona.

Foto: Privatna arhiva/Ivana Čemerikić

Posle nekog vremena su poželeli da osim šešira i mode, počnu da stvaraju još nešto što je povezano sa mestom gde su počeli da žive. Pandemija ih je u tome ubrzala pošto je prodaja šešira u inostranstvu stala i morali su da smisle kako da nastave da žive na selu i opstanu finansijski. Tako su počeli da prave mlečne proizvode.

“U celom haosu u kom se civilizacija našla, verujemo da nam je ovaj mir ovde pomogao da dođemo do ideja. I tako je naša ‘Kuća od oraha’ nastala. Ne samo kao ime našeg imanja i kuće već kao mesto gde smo počeli da pravimo naše mlečne delicije. Veljko je odličan kuvar i još dok smo bili u Beogradu je on počeo da uči i istražuje sve u vezi sa tehnologijom i procesima izrade sira i ostalih mlečnih proizvoda. Krenuli smo u to bez ikakvih ulaganja i ozbiljnog novca. Kada čovek ima nemir u sebi i strahove, uvek čeka na neke idealne uslove da bi započeo bilo šta, da bi ostvario neku svoju ideju, a zapravo je najbitnije krenuti, početi. Naravno da će usput biti jako puno problema, kriza, i emotivnih i egzistencijalnih, ali vera i želja čine čuda. Ne čudo kao da će vam pasti sa neba džak pun para, nego čudo da ćete izdržati i stvoriti nešto što volite i verujete u to. Odavno smo prestali da merimo uspeh i tuđ i naš kroz novac. Ljudi treba da se ohrabre, da se ne plaše neuspeha. Da, nekad se i mi pitamo kako ćemo dalje i da li ćemo moći da nastavimo život ovako, mimo neke realnosti koja nas okružuje, ali verujemo da ćemo uspeti”, priča Ivana.

Foto: Privatna arhiva/Ivana Čemerikić

Hrana koju prave je prirodna i zdrava i ljudi su sve više oduševljeni njihovim jogurtima, sirevima, poslasticama i labnehom – vrstom sira sa Srednjeg istoka koji se pravi od kiselog mleka. Ivana nam otkriva da planiraju još mnogo toga.

“Imamo baštu koju uzgajamo na najprirodniji način i hoćemo da i to ponudimo ljudima. Ideja nam je da sve spojimo u jednu celinu, celinu koja će da spoji i hranu i šešire i umetnost i sve što zaista volimo i što je naš život”, zaključuje ona.

5 stvari koje treba da znate o preseljenju na selo

  • Prva najbitnija činjenica je da koliko god novca imali, pre svega vam je potrebna pomoć, od meštana i prijatelja. A koliko god ljudi iz grada imali možda romantičnu ideju o odlasku na selo, ta pomoć se jako teško nalazi. Pre svega zato što su ljudi na selu jako zatvoreni i nepoverljivi i verovatno imaju predrasudu prema ljudima iz grada ( kao i ljudi iz grada prema ljudima sa sela ). Tako da – uzdajte se u sebe i svoje snage.
  • Infrastruktura na selu je jako loša. Putevi, voda i sve ostalo je najčešće u jako lošem stanju i država apsolutno ne vodi računa o tome niti ulaže u razvoj sela. Ljudi su ovde prilično prepušteni sami sebi i otuda i ta nepoverljivost prema onima koji dolaze iz grada.
  • Još jedna pomalo tužna stvar je to da nažalost proizvodnja prirodne hrane na selu postaje retkost. Zbog decenijskog zanemarivanja od strane države, ljudi su ovde neobrazovani u tom smislu i nemaju dovoljno informacija o štetnosti hemikalija koje upotrbljavaju u poljoprivredi i uzgoju životinja.
  • Rad. Definitivno nama ovde rad i obaveze mnogo lakše padaju, ali je taj rad svakodnevni i nema odmora u onom smislu na koji su ljudi u gradu navikli.
  • Ovo možda nije praktičan savet, ali po nama je najbitniji. Mir nećete naći ni u najvećoj divljini ako ga već negde ne nosite u sebi. Ljubav i sloga – zaista je to ono najvažnije i to pomaže da se sve prepreke prevaziđu lakše.

Bonus video:

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar