Od kako je Dženifer Aniston na Instagramu okačila sliku Ane Brnabić, svrstavši je među elitne političke liderke sveta, stražarila sam na profilima naše premijerke očekujući neki komentar.
Mislila sam, savetovaće je neko pametan iz glomaznog PR tima kako da iskoristi ovaj pulsirajući publicitet, da odgovori nekako duhovito, pokaže humor ili opuštenost, da uradi bilo šta simpatično što će popraviti njen imidž u narodu. Ali ne. Premijerka je odlučila da ostane „smrtno ozbiljna“.
„Srbija je jedan od lidera u rodnoj ravnopravnosti i nadam se zemlja koja menja svet. To je odlično za Srbiju“, ocenila je Ana Brnabić komentarišući ljubazan gest Rejčelke iz Prijatelja i podsetila da se Srbija potrudila da najmanje 40 odsto žena bude na listi za Skupštinu, i da u vladi ima više od 50 odsto žena.
Pročitah ovo i lupih se po čelu – zašto sam očekivala drugačiji komentar od žene na jednoj tako ozbiljnoj i odgovornoj funkciji koja veštinu prezentovanja brojki i statistika iz dana u dan dovodi do savršenstva. Možda jer sam želela zabavnu reakciju, kad već istinita nije moguća.
Pročitaj i:
A istina nije u brojkama koje naprednjaci tako vešto vrte da bi zamazali oči raznoraznim evropskim telima. Dovoljno je da pogledamo običan svakodnevni život, u kojem je svaka od nas na svojoj koži osetila kakav je stvarno položaj žene u Srbiji.
Kad u pretraživaču sajta Nova.rs ukucaš „ubio ženu“, ovakvi naslovi iskaču bar jednom mesečno – Kragujevac: Ubio ženu, pa popio sonu kiselinu, Zločin kod Sjenice: Ubio bivšu ženu i njene roditelje, Petlovo brdo: Nožem ubio bivšu ženu pred očima sina.
Od početka pandemije koronavirusa, nasilje u porodici se zbog psihološkog pritiska i karantina drastično pojačalo, žene masovno traže pomoć, a sigurne kuće su pune. Nasilnici, međutim, i dalje mahom prolaze nekažnjeno, jer ili se one plaše da prijave ili oni znaju nekog ko zna nekog ko će da ih zaštiti pred takozvanim institucijama zakona. A samo u 2020. čak 22 žene je ubio član porodice, uglavnom muž.
U kakvoj Srbiji živimo najbolje smo, uostalom, videli na primeru Milene Radulović. Devojka je izvela herojski podvig prijavivši seksualnog predatora i zlostavljača koji je godinama, pa i decenijama uznemiravao, zlostavljao i silovao učenice u svojoj nazovi školi. Pomogla je desetinama žena da se i same suoče sa traumom koju su proživele i da verovatno prvi put u životu potraže pomoć. Pokrenula je lavinu zahvaljujući kojoj, nadam se, taj čovek nikad više nikog neće povrediti kao njih.
Ipak, od strane mnogih je dočekana kritikama i najstrašnijim optužbama. Zašto je ćutala? Zašto se nije branila? Zašto se vraćala tamo? Možda je sama sve to tražila. Sama je kriva za sve. Eto tako su komentarisali muškarci i, što je još gore, žene širom Srbije. Sve te ravnopravne žene.
Istina, tužilaštvo i policija su u njenom slučaju reagovali revnosno, ali setimo se da isto to tužilaštvo mesecima u fioci drži predmet glumice Danijele Štajnfeld povodom kojeg se ništa ne preduzima, iako im je, kako tvrdi, dostavila neophodne dokaze, pa čak i snimljeno priznanje svog napasnika. A posle priznanja je trpela iste napade i stavljanje na stub srama baš kao i Milena.
E, u toj državi ravnopravnosti, njen silovatelj slobodno šeta, baš kao i silovatelj sa Bogoslovskog fakulteta kojeg štiti Srpska pravoslavna crkva.
Dodajmo na sve ovo i neravnopravnost ekonomskih uslova u kojima žene u Srbiji žive, gde tako često rade neprijavljene, pa ako, ne daj bože, zatrudne, mogu da se pozdrave i sa poslom i sa platom. A čak i ako su zaposlene, država i poslodavci će uglavnom naći način da im zavuku ruku u džep i ponize ih još malo, čisto da se ne zaboravi gde im je mesto.
Jer ne daj bože da se žena u Srbiji oseća dostojanstveno. Onda ne bi mogao da joj radi ko šta hoće.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare