Beograđanin Relja Ivanić je arhitekta po obrazovanju, a bavi se arhitektonskom fotografijom. Sa nama je podelio svoje radove koji otkrivaju fenomenalne skrivene bisere u Srbiji i regionu.
Često smo skloni da savršene primere savremene arhitekture tražimo u dokumentarnim emisijama na Netflixu, u stranim magazinima, na sajtovima. Povremeno nam na društvenim mrežama iskoči tek po neka fotografija nestvarno dobre kuće u Srbiji ili Crnoj Gori. Skrivenih bisera ipak ima, a zahvaljujući Relji Ivaniću zavirili smo u pravu riznicu.
Relja Ivanić je tokom studija na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu spontano počeo da spaja znanje o arhitekturi i ljubav prema fotografiji. Zatim je sa kolegom pokrenuo portal za arhitekturu i kulturu prostora Super Prostor i tu su se pojavile njegove prve fotografije objekata koje je prepoznao kao uticajne i od značaja za dalji razvoj arhitektonske scene u Srbiji.
Pročitajte još:
Danas ga angažuju samo kiljenti, i kako nam je otkrio, „praktično više ni ne stiže da lovi arhitekturu za sebe“.
„Arhitektonski fotografi su one čudne osobe, koje idu po objektima sami i spuštaju, ili podižu roletne, pale i gase svetla, pomeraju nameštaj, rotiraju saksije cveća, odjednom čučnu i nešto zveraju, pa onda gledaju gde da se popnu… Mene često možete videti na nekoj banderi, ili čak da me viljuškar podigne u vazduh što više može. Deo tih egzibicija je zamenila upotreba drona, ali mi je i dalje gušt da se negde popnem“, priča nam Relja.
Na šta vi pomislite kad vidite fotku neke odlične kuće koja je očigledno delo jako dobrog arhitekte? Mi na to da su dobre kuće uvek skupe. Pitali smo Relju da li je zaista tako.
„Angažman arhitekte je relativno skup i često iznosi više od 10 odsto vrednosti kuće za sve faze projekta i nadzor gradnje. Ko želi da gradi kuću, a nema puno para, može uvek da kupi gotov projekat, ali to uglavnom ne garantuje dobru arhitekturu. Neretko je priuštiva arhitektura daleko zanimljivija za arhitekte, a ujedno su takve teme često goruća svetska pitanja u mnogim delovima sveta. Postoje nebrojeni primeri priuštivih kuća koje su svetski poznate i priznate. Jedan od primera su kuće za odmor u Crnoj Gori od studija AKVS. Svaka kuća ima ukupno 22 kvadratna metra zatvorenog prostora i ukupan budžet za ceo kompleks je bio vrlo mali, a opet su osvojili mnoge pohvale i priznanja za njih“, otkriva nam Ivanić.
I onda dolazimo do dela – imaju li bogati ljudi kod nas ukusa ili samo novca da plate dobre arhitekte i dizajnere enterijera.
„Angažovanjem dobrog arhitekte vrše se uticaji i pozicioniraju se bogati međusobno. Često je taj imidž važniji tim investitorima od stvarnog kvaliteta boravka u tim prostorima, pa samim tim je diskutabilno govoriti o tome da li je ta arhitektura dobra, ili nije. Često služi potpuno drugim svrhama. Da li su kuće savremene, ili klasicističke, isključivo zavisi od polja uticaja u kom vlasnici kuća deluju.
Što su budžeti veći to je primetna veća doza kontrole arhitekte nad projektom, pa i nad opremanjem enterijera. Da li vlasnici kuća imaju osećaj, ili ne, zapravo nije ni važno toliko. Investitor koji omogućuje arhitekti toliki nivo slobode u svom radu je zapravo osoba koja je dovoljno uspešna i sigurna u sebe da može da dopusti drugima suštinski neometan rad. Tim postupkom zapravo investitor dobija drastično više, jer se tek tada arhitekta u potpunosti posvećuje projektu, a oni najobrazovaniji investitori su verovatno toga i svesni. Jedan od najpoznatijih primera takve saradnje je odnos kakav su imali katalonski arhitekta Antonio Gaudi i njegov mecena Eusebi Guelj. Postoje i kod nas takvi odnosi, ali nismo imali dovoljno dug period privatnih investicija da bismo stvarno govorili o mecenama. Za to je ipak neophodan mnogo jači nivo ekonomske moći, a za sada su mnogo više pristuni takvi odnosi u drugim oblastima, poput slikarstva“, zaključuje on.
Pogledajte još neke kuće koje je Relja fotografisao:
*
*
*
*
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare