Ovih dana retko ko pominje tinejdžere. Prioritet su nam nekako, tokom pandemije i sedenja kod kuće preuzeli drugi preplašeni, umorni, bespomoćni ljudi. Jedan 19-ogodišnjak iz Beograda je za Nova.rs napisao dnevnik iz izolacije.

14:00

Budim se i ustajem znajući da se radnje zatvaraju za sat vremena. Iako mi neuroni s jedne strane mozga još ne dopiru do ovih s druge, vodim unutrašnji dijalog oko toga da li da se istuširam, obrijem, i operem zube. Sukob je evidentan…Ako učinim sve to, pogoršaću već postojeću glavobolju, zakasniću u radnju i vratiću se kući praznih ruku, ali ću makar osetiti tračak dostojanstva u toj uzaludnoj šetnji do prodavnice, jer ne ličim na nakazu.

S druge strane, ako prihvatim svoj izgled vašarskog stočara, stići ću da kupim šta treba, ali ću istovremeno oterati zgodnu komšinicu koja je spazila isti krompir kao i ja. Ne kašljanjem, već smradom iz usta, koji probija čak i kroz masku. Ovo će dovesti do još jednog unutrašnjeg monologa, na kraju kojeg ću okriviti kineski virus za moj regresivni životni ciklus. Druga opcija je povoljnija, gajim nadu da će mi prva pljuga dovoljno spustiti pritisak da se ne nerviram u radnji i u to da se neću sresti s komšinicom.

16:00

Završio sam nabavku, popio kafu i došao k sebi. Izlazim drugi i poslednji put za danas, kako bih istrčao psa.

Svakog je ovaj virus zakačio na svoj način, nekog bukvalno, nekog je uskratio za prolećno putovanje, neko je ostao bez posla, a mene, kao egocentrika je razbesneo jer sputava moje hvalospeve o samom sebi, odnosno o tome da meni niko i ništa ne određuje šta hoću, a šta neću da radim. Al’ šta sad – ćuti, trpi, kažu da je to deo sazrevanja, prihvati činjenicu da keva radi besomučno i da nema vremena da ode na sopstvenu piš pauzu, a kamoli da izvede psa napolje da se olakša.

17:00

Utrčavam u stan da sprečim da kuče dehidrira, ali zaboravljam da skinem patike, što izaziva kevino kreštanje, što izaziva moje cimanje, što izaziva cimanje kera za vrat povocem, što izaziva njeno cviljenje.

Vraćam se na prag kako bih asepsolom očistio đonove, a „razgovorom“ sa psom očistio savest. Izvinjavam joj se što sam je povukao i molim se da ne kolabira od žeđi, jer dahtanje zvuči kao spoljna jedinica klime u punom pogonu. Zlatno pravilo je to da, uprkos svom ovom haosu i prisilnom izlaženju iz svoje nekadašnje zone komfora, imam 12 sati za sebe – od popodneva do sledećeg jutra.

18:00

Tačno na vreme stiže treći unutrašnji dijalog za danas. Da li da dižem tegove ili da učim za ispit koji sam ljosnuo prošlog semestra? Ipak ću trening, računam da ću se i na fakultetu provući kao što to činim prethodnih 12 godina.

Znam sebe, znam da će mi skrenuti pažnju svaka muva koja mi prozuji pored glave dok ležim na benču u sobi, te da od treninga T neće biti. Logikom da ću snagu i fokus dobiti ako se razbesnim, palim Youtube i pažljivo biram video iz nekog rijaliti programa zbog kojeg će mi iskočiti poveća vena na čelu i zbog kojeg ću moći da zamislim te spodobe iz videa, koje god bile, u obliku bučice koje dižem.

20:00

Kreće maraton gledanja Breaking Bad, peti put, ne da bih ubio vreme, nego da bih pročitao šta je režiser hteo da kaže između redova. Tako sebi dokazujem da sam od profesije u kinematografiji odustao jer sam razmaženi jedinac, a ne jer nemam dovoljno talenta.

23:00

Naknadno slušam današnja online predavanja sa fakulteta i psujem samog sebe što sam se drao na sav glas dok sam dizao tegove, dok su profesor i ostale kolege bile u video pozivu u predviđeno vreme.

Zovem kolegu, odgovornijeg od mene, koji je bio na predavanju i indirektno se zadužujem da mu uzmem produženi s mlekom u fakultetskoj menzi kad kineski virus bude prošao, a on mi zauzvrat objašnjava zašto zatičem matematičke formule u predmetu koji se bavi isključivo društvom i psihologijom.

01:00

Izraz lica u jedan noću određuje to da li sam sreo komšinicu u radnji, da li je pas kolabirao, imam li upalu od treninga, da li sam dokučio Volterovu facu u seriji i da li sam shvatio današnje predavanje.

Moje raspoloženje diktira šta ću dalje. Sredine tu nema – ili ću veselo gledati multi-milionske kuće u Beverli Hilsu na internetu i odbrojavati do tog petog maja kako bih proverio status svog zelenog kartona ili ću slušati muziku sve dok sunce ne krene da se diže tamo iznad Lešća, razmišljajući o tome kako da naredni dan bude bolji.