Ispovesti poznatih o hejterima i najgorim uvredama u inboksu

Podeli:
Ana Nikolić; Foto: Goran Srdanov

Zašto toliko volimo da mrzimo? Društvene mreže su nam beskrajni poligon za hejtovanje svega i svačega, a često ni ne razmišljamo kako naši negativni i maliciozni komentari mogu da utiču na one kojima su upućeni. Posebno ako su sa druge strane poznate ličnosti.

Upravo na ovu temu razgovarali smo sa nekoliko javnih i poznatih muškaraca i žena u Srbiji. Pitali smo ih koje su najgore poruke koje su dobijali na društvenim mrežama, kako na njih reaguju, da li ulaze „u ratove“ ili hejtere ignorišu, da li ih ti komentari dotiču i ostavljaju dublji trag ili su im, pak, nebitni. I koja je, na kraju dana, poruka koju bi poslali svim tim ljudima koji ih javno mrze, a nisu sa njima ni jednu jedinu rečenicu u životu progovorili.

Ana Nikolić (pevačica)

„Ženo šta je bre ovo ti ne ličiš na sebe“

„Koliko plastike imaš“

„Žgoljooo“

„Žena postala anoreksična“

„Šta je ovo kost i koža“

„Salo ti se previja“

„Džaba sve videli smo te bez šminke“

„Pa i dalje si krme“

„Debela, ne znam sećas li se sebe pre“

„Glupačo“

„Kako si se ugojila kao prase“

View this post on Instagram

„Flowers don’t tell, they show it.”???

A post shared by Ana Nikolić (@ananikolicofficial) on

Suštinski su svi loši komentari i poruke uvek bili na račun mog izgleda. Dok sam imala viška kilograma, bila sam „prasicaaa“. Sad sam „anoreksičnaaa“. Kao javna ličnost, navikla sam da se nosim i sa lepim i manje lepim komentarima, to, prosto, sastavni deo mog posla… Ali opet, na kraju dana, ipak smo mi svi samo ljudi, tako da je bilo trenutaka kada su me pogađali ružni komentari… Paparazzi koji su kampovali i kampuju i sada ispred moje kuće… Ja sam tu temu donekle obradila u svom spotu „Bilo je lepo“, gde sam objavila jednu od mojih najgorih fotografija ikada… U suštini, ja verujem u dobro, i nikada loše nije pobedilo dobro… A ja se vodim uvek jednom divnom rečenicom „Mnogima bi se dopao da se nisi trudio dopasti se svima“.

Moji verni fanovi su uvek bili glasniji od svih „hejtera“ i to mi je bila motivacija. Nisam imala nikad potrebu da se svađam ili da demantujem bilo šta. Bilo mi je i lepo sa viškom kilograma, jela sam šta sam želela i nisam to krila, mislim videlo se haha. Nosila sam se sa tim ali sam dokazala da može i drugačije! Kao što sam rekla, nekad je uticalo na mene ali s vremenom sam vratila svoje samopouzdanje. Da li sam ja „krmača“ ili „kostur“ koga to zanima? Pa jedino bitno je moj glas i moja energija! I to me čini srećnom – da ljudi osete moju ljubav prema muzici.

105 kg ili 55 kg naravno nije isto… Ali diskriminacija ljudi na osnovu izgleda je društveno neprihvatljiva kategorija, i jedno opšte društveno posrnuće… Teror „večne“ mladosti, kroz lažne živote koji se prikazuju na društvenim mrežama… Svakako mislim da je porodica glavno uporište i da roditelji moraju svoju decu usmeravati i ka nekim drugim interesovanjima osim iPad-a, kompjutera i svega sto im je danas lako dostupno.

Ali u životu moraš biti borac i naravno hrabar. A najlakše je sedeti iza tastature i hejtovati, ali… NEKA DELA GOVORE!

Dunja Jovanić (@iamfashionbabe na Instagramu, lifestyle blogerka)

Dunja Jovanić
Dunja Jovanić; Foto: Promo

Dobijala sam različite negativne komentare. Period karantina je bio naročito težak i veliki izazov za sve nas. Imala sam utisak da ljudi zbog izolacije nisu imali mnogo toga da rade i da su bili jako nezadovoljni, pa su rešili da sve to nekako izbace iz sebe na internetu. Činjenica je da osobe koji se bave ovim poslom imaju dosta dodira sa ružnim komentarima. Ljudi se nekad ponašaju kao da me poznaju i iznose svakakve priče koje nemaju veze sa realnošću. Između ostalog, imaju običaj da govore da sam ružna, debela itd… Primera radi, sećam se jednog komentara gde je neko napisao da ja u stvari ne volim svog psa nego se samo tako pretvaram zbog publike na mreži, što je potpuna besmislica. Recimo da 10 odsto publike koja zna za mene jesu ti hejteri, dok onih 90 odsto koji me podržava ima drugačiji pristup i nekako su ćutljiviji i mirniji. Uvek žele glasnije da se čuju oni koji imaju nešto da zamere.

Kad imate veliki broj pratilaca, i veliki broj ljudi koji vas vole ili ne vole, s vremena na vreme se desi da to utiče na vas. Nekoliko puta do sada, pogotovo u poslednje dve godine, imala sam nameru da prestanem da se bavim ovim poslom, jer toliko daješ sebe, a ljudi su u stanju da ti mnogo toga oduzmu. Privatnost tu najviše trpi. Uvek kažem da je vrlo škakljivo iznositi bilo kakva mišljenja, jer dok god govoriš ono što se ljudima dopada podržavaće te, ali ako kažeš nešto sa čime se ne slažu, u stanju su da te oštro kritikuju i osuđuju.

U internet ratu nikad nisam bila, ali umem da odgovorim na neke komentare, zavisi od raspoloženja. U poslednja tri meseca sam uradila jedno mini istraživanje. Primetila sam da ljudi dobijaju fanove samo jer su nečiji hejteri. Umeju da se tako grupišu oko neke poznate ličnosti i praktično se okome na nju. Baš mi se desilo da sam imala sledeću situaciju: osoba me je tagovala na svojim storijima kako bih ja videla to što je pisala i koliko me mrzi. Ona je iznela neke tvrdnje koje nemaju veze sa istinom. Ja sam odgovorila na to, mirnim tonom rekla da to najpre nije istina, a onda sam rekla da slobodno može da dođe i vidi kako stoje stvari, da provede sa mnom neko vreme i uveri se koliko greši jer me nimalo ne poznaje. U tom momentu kad vi odgovorite nekome ko je vaš hejter i posvetite mu vremena, u stanju je da se desi totalni preokret. Ta osoba je u stanju da piše hvalospeve, šalje vam srca, piše sve u pozitivnom kontekstu. Kao da su samo hteli da privuku pažnju nekom ružnom izjavom da biste im nekako odgovorili. Nakon toga sam shvatila da su hejteri ljudi željni pažnje, i da se osećaju jako popularno ukoliko govore ružne reči o nekome ko je javna ličnost. Sve to rade kako bi došli do istomišljenika i oni sami u svom mikrosvetu postali centar neke grupe.

Tokom godina sam naučila da živim sa time. Ne mogu svakome da se dopadnem i to je skroz normalna stvar. Uostalom, ja sam i vaspitana u duhu da ne govorim nikada ružno, a kamoli nekome koga ne poznajem. Nikada nikome nisam ostavila negativan komentar. Kada na internetu naiđem na sadržaj koji mi se ne dopada, ja prestanem da ga gledam. Zašto bih trošila svoje vreme na nešto što mi ne prija? Ujedno bi to negde bila moja poruka za hejtere: Nemojte trošiti vreme na gledanje sadržaja/influensera koji vam se ne dopada.

Marija Ratković (aktivistkinja, feministkinja, radnica u kulturi)

Vređanja su počela gotovo istovremeno sa javnim angažmanom ali je tu ključnu ulogu odigrala moja tadašnja urednica Magda Janjić koja me je osnažila da se suočim sa tim i da nastavim sa radom. Politički i lično stojim uz sve žene koje doživljavaju ovu vrstu nasilja. Važno je da stvorimo bar virtuelno prostor sigurnosti i da formiramo “E nećeš majci” liniju odbrane.

Foto: Facebook

*

Foto: Facebook

*

Foto: Twitter

*

Foto: Twitter

Grozni komentari na mrežama i privatnim porukama su ogledalo društva i toga šta neko misli da je okej napisati. Postoje ljudi koje nije sramota da kažu da je rak kazna za komunizam i feminizam, da je okej prisiljavati ženu na razgovor/izlazak, slati gole slike, pretiti motkom ili silovanjem. Ljudi koji to govore su običan svet, domaćini, a neki imaju slike s decom ili ženama na profilu.

Marija Ratković o borbi protiv raka grlića materice:

Političi i estradni tabloidi su spustili lestvicu dopuštenog jer u njima profesionalci pišu preteće i uvredljive sadržaje, kada je to u duhu političke borbe ili takozvane “borbe za vrednosti”, uticajni ljudi koji važe za intelektualce, poput akademika Matije Bećkovića i Dušana Teodorovića, Sergeja Trifunovića, Srđana Dragojevića, Nenada Jezdića, Vuka Kostića, Zorana Milivojevića, Mire Bobić Mojsilović, Jelene Lengold – upotrebljavaju uvredljive komentare za žene kao rod ili na osnovu izgleda ili porekla insinuiraju prostituciju i generišu hiljade lajkova. Političari su posebna priča. Aleksandar Pajić, koji je profesor u školi i pomoćnik ministra prosvete je na gradskoj skupštini u Šapcu pokazivao moje slike sa Instagrama, ni ne znajući da je deo moje politike da se slikam obnažena i borim protiv „slut shaminga“. Takvo ponašanje javnih ličnosti predstavlja model po kojem nastaju i komentari pojedinaca. Niko do sad im nije uskratio ništa, nisu opomenuti, niti javno prozvani i oni s pravom smatraju da mogu da nastave u tom stilu pa i nastavljaju.

Prošle godine je antivakserka Jovana Stojković pokrenula linč na mene u grupi Glas za muškarce koju vodi Mihailo Alić, neka vrsta incel* inspiratora u Srbiji (napomena autora: „incel“ je „nedobrovoljni celibat“, onlajn zajednica ljudi koji su nesposobni da ostvare ljubavni ili seksualni odnos uprkos želji, a za to krive žene). I onda se običan svet utrkuje za to ko će više ili odvratnije da uvredi. Takvim ljudima se ne sviđa ono što radim u javnosti i žele da me uplaše, povrede i ućutkaju, ali linč, pretnje i proganjanje su i zakonski kažnjivi.

Zanimljivo je da se uvek okupe i ispomažu fundamentalisti – teoretičari zavere, antivakseri, alt right, rasisti, neo nacisti i te napade ne smemo ćutati. Oni nisu usamljeni ekscentrični pojedinci i ti napadi nisu lični već politički – oni nas najčešće nikad nisu ni videli. To su ljudi koji se politički organizuju i zastupaju ideje koje su u suprotnosti sa svim civilizacijskim tekovinama – bilo da su to ljudska prava, javno zdravlje ili demilitarizacija.

Sa proganjanjem i pretnjama se nosim uz pomoć stručnjakinja, ne odgovaram – ako nema elemenata za krivično delo uvek ostaje mogućnost privatne tužbe zbog uvrede, koja je možda i najefikasnija. Postoji krivično delo koje se zove izazivanje rasne i druge diskriminacije koje predviđa kaznu za ljude koji proganjanju aktiviste odnosno „pojedince koji se zalažu za ravnopravnost ljudi“. Do sada u našem pravu ne postoji ni jedna presuda za ovo delo, tužilaštvo to uglavnom odbacuje ili prekvalifikuje u nešto drugo.

Pravni lek ne radi – odeljenje za VTK ne reaguje ako nije u pitanju pedofilija ili državni vrh i nas kao javne ličnosti nema ko da zaštiti, trudićemo se da se to promeni. Pristankom na poziciju funkcionerke u Šapcu, otvorila sam vrata različitim poniženjima, ali ni na njih ne odgovaram. Lično, nikada ne koristim šovinističke i ad hominem karakterizacije – i otvoreno se borim protiv toga čak i kada su u pitanju ljudi sasvim neprihvatljivog profesionalnog angažmana. Dosledno sam branila pravo Vjerice Radete da bude vređana zbog govora mržnje, a ne zbog toga kako izgleda.

Postoji nekog reda još, predsednik Etičkog komiteta Srpskog Lekarskog Društva se izvinio Jovani Gligorijević i meni zbog neprijatnosti koje smo doživele, ali još uvek je daleko dan kada ćemo se osećati bezbedno na internetu.

Vanja Bahilj (Koza na štiklama)

Vanja Bahilj; Foto: Privatna arhiva

Komentari koje dobijam stvarno su šaroliki. Od onih tipskih koji su rezervisani za žene koje tu nešto smatraju, a mahom glase da nam „fali jedan dobar znate-već-šta“, preko vređanja na osnovu pretpostavke da mi je prezime muslimansko/hrvatsko/šiptarsko/ i poručivanja da se vratim odakle sam došla, pa sve do nekih sumanutih kletvi i pretnji za koje čovek ne može da se ne nada da su samo trolovanje.

Teme su takođe raznovrsne jer su društvene mreže postale žarišta na kojima se ne toleriše ni najmanja razlika u mišljenju već se na prvu naznaku neslaganja odmah poteže najteže oružje. Bilo da je u pitanju politički stav, diranje u idole ili samo puka šala – već će se naći ljudi koji to drže za apsolutno nedopustivo („sa tim se ne šali“ sindrom) i spremni su da vam agresivno objasne gde vam je mesto, u najmanju ruku.

Slagala bih kad bih rekla da me baš ništa ne pogađa, svi imamo neke specifične bolne tačke ili dane u kojima smo posebno osetljivi na sve i svja, pa i na komentare nepoznatih ljudi, ali sam zaista mahom oguglala, počela sam da se vodim klišeiziranim, ali prilično tačnim stavom “to su samo frustrirani i bespomoćni ljudi koji ti suštinski ne mogu ništa”. U 98% slučajeva ne odgovaram na takve stvari jer odgovor samo hrani takve ljude, nevezano za njihov predznak, ignorisanje je ubedljivo najlekovitija stvar – i za njih i za mene. U prošlosti sam odgovarala i shvatila da je mišljenje ljudi koji ostavljaju takve komentare postojano kao klisurina, te da je posledično i svaki dijalog sa njima samo puko traćenje vremena. Svrsishodnije je gledati farbu kako se suši.

Sonja Sajzor (transrodna umetnica)

Sonja Sajzor
Sonja Sajzor; Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Uglavnom, kad pročitam poruke na Instagramu, imaš onu opciju „approve“ ili „delete“, i ako je neka preteća poruka ili ono standardno „ćao mačko“, uglavnom kliknem „delete“ pa nestane. Tako da ne čuvam takve stvari. Uglavnom ne ulazim u svađu nego samo blokiram.

Pročitaj i:

Kad objavim neki vlog na temu LGBT aktivizma, bude onih poruka „Oče naš koji si na nebesim, pobij ih sve“ i taj fazon, ali ni to ne čuvam, samo brišem i blokiram. Ranije sam se mnogo stresirala kad sam bila mala i kad sam živela u Šapcu, pa su bile poruke tipa „Naći ćemo te“. Sada su to obično samo dosadni ljudi koji nemaju pametnija posla i samo blokiram. I pay them no mind.

Predrag Azdejković (LGBT aktivista)

View this post on Instagram

Ekskurzija do Đavolje varoši

A post shared by Predrag Azdejković (@predragazdejkovic) on

Jednom prilikom sam napisao da je Vesna Pešić svoju borbu protiv režima Slobodna Miloševića naplatila tako što je tražila da bude ambasadorka u egzotičnom Meksiku, umesto da se bori sa ostacima režima koji su i dalje bili prisutni i moćni. Sergej Trifunović mi je odgovorio da ću ja „za razliku od nje, tražiti doživotno popunjeno debelo crevo“. Istina, hoću, ali to pokazuje ponašanje na društvenim mrežama koje je svakodnevno, a pogađa žene i gej muškarce. Seksističke poruke su sveprisutne, kada argumenata nema, pa šta drugo učiniti nego pokušati poniziti neku ženu ili gej muškarca i svesti ih na seksualnu ulogu koja je u očima muških šovinista ponižavajuća?

Sve to naravno zavisi koga čačkate i koga dirate. Da li je to Novak Đoković, građanska elita, opozicioni lideri ili Ana Brnabić… Svako sada ima svoje botove, ali najljigavije ponašanje je kada vas retvituje neki uticajni tviteraš, a u komentaru poziva svoje pulene da napadaju… I onda kreće lavina vređanja i napada. Ono što je problematično je što homofobija mahom dolazi od opozicione strane i građanske elite, da li je to spomenuti Trifunović, Slaviša Lekić ili neki anonimni bot.

Retko kada obraćam pažnju na takve komentare, ne čitam ih, niti me posebno zanimaju, jer me mišljenje onih koje ne poštujem ne zanima. Zanimaju me mišljenja meni važnih i bliskih ljudi i njihovi komentari i na njih trošim svoje vreme i energiju.

Dino Tutundžić (Murolije sa Tvitera)

Pretili su mi da će me ubiti, proterati, ugasiti profile i stranice, da će i moje vreme proći, uvrede na račun fizičkog izgleda sasvim normalno jelte, izmišljale se priče da radim za ove i one, da sam arogantno bezobzirno đubre, kopali su čak i po mojoj prošlosti da bi našli slabu tačku gde bi me udarili. I ljudi će, prosto, to da rade prema bilo kome ko je iole vidljiv na mrežama.

Naša mantra kojom se to opravdava „uspeh se ne prašta“ nije baš toliko tačna, jer nisu svi uspešni, samo, recimo iz nekog razloga, imaju dosta pratilaca na mrežama, a dovoljno je da se udala devojka za nekog poznatog, mnogi će je „mrzeti“.

U početku me sve to pogađalo, ali odavno više ne. Većina ljudi, nakon što te ishejtuje u komentaru, kasnije zaboravi i da postojiš, do nekog novog momenta… Sva istraživanja danas pokazuju da je pola korisnika interneta anksiozno i depresivno, plus dodajte na to i da pola mlađih ovde nista ne radi, samo se beskonačno skroluje. Ljudi žele pažnju, makar i od onih koje hejtuju, nemalo puta sam video bukvalno ponosne osobe nakon što im je osoba koju hejtuju odgovorila na komentar i slično.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar