Od malena obožavam životinje, naročito pse. Sećam se da sam imala celu plišanu porodicu pasa i kada god bih išla u prodavnicu, ja bih sa sobom "šetala" jednog od njih do tamo i nazad.
Nažalost, dugo smo bili podstanari i zbog toga nismo bili u mogućnosti da imamo kućnog ljubimca. Ipak, sa mojih 13 godina se izgradila naša kuća i onda je krenula „afera“ životinjsko carstvo. Toliko sam želela životinje, i moj brat takođe, da smo u jednom trenutku imali dva psa, dve mačke, papagaja i zeca. Možete li da zamislite koliko je tu ljubavi bilo, kad nam je zec živeo čak 9 godina i onda je uginuo od starosti, a mi smo plakali za njim kao za članom porodice.
Sada, kada živim svoj odrasli život u stanu svog verenika imamo samo jednog psa, za sada, i on je ravnopravan član familije. Njoj je sve podređeno, čak mi je prvo pitanje pre nego što sam došla da radim za ovaj portal bilo da li je prostor pet frendli i pozitivan odgovor me je potpuno kupio.
Juče smo otišle na trening u šumu, u koju idemo od kad ona, pas Vasi, postoji u mom životu. Sve „kučkare“ iz šume znamo, znamo i ko će u kom momentu doći, a i znamo s kim će Vasi ludo da se izjuri, a koga će samo u prolazu da pozdravi. Tako smo juče sreli našu komšinicu, mešanca pit bula, sa kojom se Vasi do juče super igrala. Ipak, jučerašnji susret se zavrišio tako što su se njih dve pobile i Vasina noga je završila u njenim čeljustima, a mešanac pit bula genetski ne može da otvori vilicu kada ujede, već stiska dok ne polomi.
Pročitajte još:
Pre nego što je došlo do ujeda, ja sam već uletela među njih, znajući kakve su šanse da neko ozbiljnije nastrada i za milisekundu završila sam u situaciji da golim rukama pokušavam da otvorim čeljusti besnog psa, koji ne ispušta nogu mog psa. Ta borba je za mene trajala večno, pogotovo što mi je kroz glavu prolazilo šta sve može da se desi mom psu – da ugine, da joj otkine nogu, da joj pocepa ogromne landarajuće i najmekše uši na svetu,… ali gurajući svoje ruke u njene čeljusti i nisam baš mogo razmišljala da to isto može meni da se desi.
Tokom te borbe, vlasnica mešanca pit bula je samo vikala da joj začepim nozdrve i vezala je, to je bilo sve. Možete li da zamislite da treba rukom da začepite nozdrve tuđem besnom psu? Ne znam kako, ali napokon smo uspele da se oslobodimo, Vasi sa krvavom nogom, a ja sam krvavim rukama.
Naravno, kad sam ispričala svima šta se desilo, dobila sam pregršt saveta šta je trebalo uraditi i da nikako nisam smela da guram šake u čeljusti takvog psa, da sam mogla da ostanem bez prstiju, da su to životinje, da sam luda, da treba da tužim koga god mogu itd…
Molim sve ljude da ne dele svoje savete kada ih niko ne pita, pogotovo ne u situacijama koje su vrlo delikatne i osetljive. Možda su nekima psi samo životinje, a nekima su članovi porodica.
Možda bi neko od vas mogao da šutne tuđe kuče, neki od nas to jednostavno ne mogu da urade. Možda neko od vas nikada ne bi gurnuo šake u čeljusti besnog psa, neki od nas jesu i opet bismo, jer je to čist instikt i kada ljubav u pitanju uvek radimo srcem, a ne raciom. Moji prsti su svi na broju, šaka će se oporaviti, Vasi će do vikenda biti k’o nova. Znate kako kažu, nije svako zlo za zlo, a ovde se sve dobro završilo.
Ljubav je najjača emocija na svetu, pa ako su se započinjali ratovi zbog ljubavi, onda je skroz razumno ući u borbu sa psom da spasite svoju ljubav, jer sreća uvek prati hrabre.
*
Bonus video:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare