Da, nosim "crop top" i nije me sramota. I ne kapiram dokad ću morati da se pravdam svakoj šuši šta sam obukla.
Više se ne zgranjavam kad mi svako malo s nekih opskurnih profila i internet zabiti na kojima se gnezde inceli ispliva nekakva mizogina ogavština i verujem da je neophodno ostati pribran na takve grozote jer nećemo ih pobediti ako se sa stokom valjamo u onlajn blatu gde je svaka mala piša mnogo hrabra.
Zgranem se, međutim – mada me to ne iznenađuje – kad u mejnstrim medijima zateknem otvoreno ženomrzački tekst u kojem se besprizorno šejmuju žene koje nose gole stomake. To što je taj tekst, ko zna koji po redu, napisala žena, dodatno me uznemiri i rastuži.
Prvo i pre svega, ne, niko „crop top“ ne zove „pupčara“ i ko god je smislio taj odvratni naziv na umu je i imao da on konotira da žene koje „pupčare“ nose sigurno nisu prave dame od stila.
Poslednjih deset godina sam provela u crop topovima, crop jaknama, crop duksevima, crop svemu i da, mislim da mi sjajno stoji i udobno je i praktično. Nosim i na poslu, nosila sam i na faksu, nosim i kad je ciča zima, ne posedujem gornjak koji nije kropovan i nosim crop top ponosno i kad se ožderem masnih i debelih ćevapa. I ne vidim u čemu je problem, kao što ne bih videla ni u čemu je problem da smo se sve popele na staklene sandale iz pornića. Jer su i one super, ko je probao, zna to. A kome nije, nemoj da nosi.
Neka iskusnija feministkinja bi razložno i smireno objasnila zašto je problem kad se u javni diskurs plasiraju ovakve postavke, verovatno i skrenula pažnju da su žene koje mizogino govore o drugim ženama zapravo internalizovale patrijarhat i da su i same žrtve, i to je istina, u to nema sumnje, ali ja nisam po prirodi smirena i shvatila sam lično ovaj napad na crop top, tako da imam svako pravo da budem besna. I svaka žena kojoj se spočitava što se obukla ovako ili onako ima pravo da bude besna i još bešnja.
Ja imam 26 godina i jedino što se promenilo u odnosu na to kad sam imala 14 i 15 je što sam sada više besna na druge nego na sebe. Besna sam što ujutru stojim pred ogledalom i razmišljam o tome kako mi je dekolte možda predubok i kako će opet da mi matorci u prevozu bulje u sise, namiguju i štipaju za dupe, kako će dobar drug opet da mi kaže da me je neko neprijatno startovao jer je „stekao pogrešan utisak o meni“, što će neko opet da mi kaže – zaista hoće – da naravno da me je manijak pipao kad sam bila u tom miniću, što će mi neka žena (da, žena) ponovo dobaciti na ulici da sam “fuksa” (mada sam bila uverena da je ta reč umrla neke 2002. godine), što će me neki moj dečko pogledati zgađeno kao da sam neka prljava krava jer mi je suknja prekratka (i kao da suknja može biti prekratka; sada imam dečka koji vrlo ohrabruje golotinju i utoliko ga više volim), da ću opet da dobijem dic pic u inboks ako se tako slikam, da će mi tetka kad odem na ručak opet povući majicu i ukoriti me prezrivim pogledom i rečima da izazivam muškarce. I tako mogu do sutra.
I onda se pogledam i shvatim da mi super stoji, a i ako mi ne stoji, da mi se baš nosi i izađem tako. I sve se ono desi, ali ja budem malo ponosna na sebe što sam uradila to, makar samo u inat svima. Zato imam i poseban rispekt za žene koje idu najgolije na svetu i ne daju pet para za pridike o ukusu i damstvu.
I nekad mislim da sam previše osiona, da sam drska, da će mi i to naplatiti kao što mi naplate kad sam tiha, poslušna i ćutim, ali sam malo ponosna na sebe što pružam nekakav otpor, makar ga samo ja bila svesna.
Pročitajte još:
Ja moram – doslovno moram – da se borim da mogu da obučem šta hoću i da odjebem koga hoću i da se jebem sa kim hoću. A na kraju krajeva, više ni nije suštinski problem nijedne od nas šta će ko reći, to smo valjda prevazišle kad smo nažalost shvatile da ćemo biti “drolje” sve i da smo se u hidžabe uvile, nego što nismo bezbedne.
Što neko misli da ima pravo da s našim telima radi šta hoće ako su otkrivena. Što neko misli da ima pravo da radi sa njima šta mu se prohte i kad su pokrivena. Što neko misli da uopšte ima šta da se pita u vezi sa našim telima. Što i dalje nosimo sa sobom lak za kosu da napasnicima prskamo u oči (jer biber sprej je ilegalan, je li), tašne s bokserom umesto ručki, držimo policiju na brzom biranju, plašimo se da idemo same noću, plašimo se da uđemo u taksi same, što očekujemo kao sasvim izvesnu stvar da budemo uznemiravane ako smo gole i plašimo se i normalnih ljudi jer su nas ispipali i istraumirali svi manijaci i nasilnici ovog sveta. A na kraju krajeva, isto se dešava i ženama koje više vole da ne nose crop top.
Što će nam uzeti pravo da nosimo šta hoćemo i što će to biti samo početak ako im dozvolimo.
Danas crop top, sutra materica, prekosutra možda i topli zec na Terazijama.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare