„Njujork tajms“ je objavio opširnu analizu borbe naučnika protiv pandemije iz koje se mogu izvući tri osnovna zaključka.

Prvi je pozitivan i ohrabrujuć: Armija naučnika neumorno radi kako bi pronašla lek za kovid-19.

Drugi je veoma negativan i gotovo paničan: Čovečanstvu preti neslućen broj opasnosti poput aktuelne, sa možda još razornijim posledicama.

Treći zaključak ih sublimira: Rešenje za pandemiju koronavirusa već je moglo biti pronađeno, ali to jednostavno – nije bilo isplativo.

Priča počinje jednog hladnog jutra u februaru 2018 godine, kada se u sedištu Svetske zdravstvene organizacije u Ženevi okupila grupa od 30 najboljih svetskih mikrobiologa, zoologa i stručnjaka za javno zdravlje kako bi napravili spisak najopasnijih virusa na planeti, za koje ne postoji lek ili vakcina.

Došlo se do konsenzusa: Uz sve raširenije putovanje s kraja na kraj Zemlje i uz sve veće prodiranje civilizacije u dosad divlje prostore, postalo je praktično neizbežno da zaraze koje su dosad bile lokalnog karaktera (poput SARS-a i Ebole) postanu globalne katastrofe.

Na konačnom spisku, na kojem su bili i SARS i MERS, našalo se i nešto što je označeno misterioznim imenom „Bolest X“. Reč je zajedničkom imenu za sve nepoznate patogene koji bi tek trebalo da se pojave. Piter Dasak, direktor Eko-helt alijanse, organizacije za sprečavanje pandemija i predsedavajući Foruma za mikrobiološke pretnje američke Akademije nauka, kaže za „Njujork tajms“ da je kovid-19 upravo bolest kakvu su oni imali na umu kada su govorili o Bolesti X. Reč je o novom, veoma zaraznom koronavirusu sa visokom stopom smrtnosti i bez postojeće prevencije ili lečenja.

Prema Dasakovim rečima, prevencija je bila moguća, ali su vlade najmoćnijih zemalja smatrale da je ona preskupa, a najveće svetske farmaceutske kompanije na njima nisu mogle ništa da zarade. SZO, s druge strane, nije imala dovoljno novca ni moći da nametne globalnu saradnju koja je neophodna kako bi prevencija bila uspešna.

Dasak tvrdi da su propušteni svi pozivi na uzbunu: Ebola, MERS, Zika…U vreme kada medicina beleži zapanjujući tehnološki napredak (kompjuterska hirurgija, imunoterapije, primena veštačke inteligencije…), kako je moguće da je ceo svet u pandemiji koronavirusa ostao tako nemoćan?

Jedan od odgovora mogao je da se čuje na potkastu „This Week In Virology“, u kojem je infektolog Mark Denison sa Univerziteta Vanderbilt predstavio panvirusni lek remdesivir, na kojem je radio sa svojim timom. Ovaj lek mogao bi da se primeni na širokom spektru virusnih familija, pa bi njime mogle da se leče Ebola, grip, koronavirus, kao i hepatitis C, ali je njihovo razvijanje daleko složenije i skuplje.

Voditelj potkasta Vinsent Rakanijelo došao je do poražavajućeg zaključka: „Ovakav lek smo mogli odavno da imamo, još od pojave SARS-a 2003. godine. Tako bismo ukrotili epidemiju u Kini i pre nego što se raširila. A jedini razlog zašto se to nije desilo je taj što nije bilo dovoljno finansijske podrške“.

Leka nema jer je – neisplativ

Sada se otvara prostor za razvoj moćnih panvirusnih vakcina, poput iRNK vakcina, koja eksploatiše RNK prenosioca, kako bi se pokrenuo imunološki odgovor organizma na virus. Prednosti ove vakcine su ogromne, jer može brzo da se napravi (mesec dana umesto šest) i to u ogromnim količinama (milijarde doza, nasuprot 100.000, koliko je bilo potrebno za epidemiju Ebole). Vakcine iRNK još uvek nisu dobile dozvolu američkih regulatora, ali je gotovo izvesno da će kovid-19 to promeniti, piše „Njujork tajms“.

Rakanijelo zaključuje da je glavna prepreka u razvoju panvirusnih lekova od početka to što niko nije bio spreman da plati za njihov razvoj. Za farmaceutske kompanije, ove vakcine su prosto loš biznis model: Moraš da potrošiš milione dolara za injekciju koju će ljudi koristiti jednom godišnje u najboljem slučaju, a u godinama u kojima nema nikakvih zaraza ni toliko.

I razvoj panvirusnih lekova je podjednako neisplativ. Lečenje traje kratko, najčešće samo nekoliko nedelja, dok kod hroničnih bolesti poput dijabetesa i povišenog krvnog pritiska pacijenti uzimaju i po nekoliko tableta dnevno, pa tako godinama. Tako se kompaniji „Gilead“ desilo da im vrednost akcija na berzi padnu nakon što su proizveli revolucionarni lek za hepatitis C: Terapija je potpuno izlečila pacijente, pa se potražnja na tržišto rapidno smanjila, a kompanija je na kraju bila u gubicima.

Slično razmišljaju i države.

„Sećate se kad je Obama dao pet milijardi dolara Zapadnoj Africi za borbu protiv Ebole, a američka vojska se iskrcala da bi rešila problem? To je bio herojski čin. Koliko je herojski, tri godine pre Ebole reći: ’Finansiraćemo ogromni program pomoći Zapadnoj Africi da bi siromašne zemlje mogle da se pripreme za slučaj epidemije?’ Svi bi mu se smejali“, objašnjava Dasak.

U taj brisan prostor zatim su ušle neprofitne organizacije poput Fondacije Gejts, koja je finansirala globalnu borbu protiv HIV-a, tuberkuloze i malarije. Među takve organizacije spada i CEPI (Koalicija za inovacije u slučaju epidemije), koja je osnovana 2017. sa idejom da koordiniše i finansira razvoj novih vakcina za bolesti koje bi mogle da dovedu do pandemije.

CEPI povezuje autore najnaprednijih naučnih istraživanja u ovoj oblasti sa farmaceutskom industrijom i državnim resursima, kako bi se izdvojili nizovi „kandidata za vakcine“ kroz početna klinička ispitivanja. Cilj je da se stvore zalihe mogućih lekova za poznate koronaviruse, hemoragične groznice i druge globalne pretnje koji bi brzo mogli da uđu u proizvodnju u slučaju pandemije.

Fondaciji Gejts i CEPI-ju trebalo bi dodati i AD3C, državni univezitetski kolektiv nastao 2014. u SAD, sa ciljem razvoja lekova za grip, flaviviruse (među kojima je virus Zapadnog Nila), koronaviruse i alfaviruse. AD3C takođe sarađuje s farmacetskim kompanijama, pa je tako kompanija Gilead razvoj remdesivira prepustila naučnicima sa Univerziteta Vanderbilt i Univerziteta Severne Karoline.

Svetu prete milioni opasnih virusa

Stručnjak za pandemije sa Univerziteta Džons Hopkins Ameš Adaldža kaže da je upravo ovaj pristup ključan u mesecima i godinama nakon pandemije kovid-19.

Uprkos ovim naporima, mi zapravo veoma malo znamo o svim virusnim pretnjama kojima je čovečanstvo izloženo. Virusi čine dve trećine svih novootkrivenih humanih patogena, mnogo više nego bakterije i gljivice. Tokom evolucije, ljudi su toliko bili izloženi raznim virusima, da oko 8 odsto ljudskog genoma čine retrovirusne sekvence DNK, često na našu dobrobit. Primera radi, smatra se da je za razvoj ljudske placente odgovoran jedan drevni virus.

Tu su, međutim, i najopasniji virusi, koji prelaze sa životinja na ljude, što je slučaj sa kovidom-19. To se desilo, između ostalog, zbog toga što je bolest nova, pa naš imuni sistem nije ni imao šansu da stvori antitela. Drugi faktor je to što nepoznati virusi često naše imunološke sisteme preopterećuju, što može da dovede i do smrtnog ishoda.

Evo u čemu je glavni problem: Na svetu postoje doslovno milioni virusa koje bi trebalo analizirati. Prema jednom naučnom radu koji je nedavno objavljen, na svetu ima oko 1,6 miliona potencijalno zoonozičnih virusa. Samo jedan odsto je dosad identifikovano.

Grip i koronavirusi su već poznati izvori pandemije, ali daleko od toga da su jedini; tu su i virusi Nipa i Hendra, koji potiču sa slepih miševa; Marburg je smrtonosna groznica nalik Eboli, ali za koju nema vakcine ili leka…

Jedan od argumenata protiv ovakvih istraživanja bio je da je rizik od pandemije od pojedinačnih virusa mali. Većina virusa jednostavno nije u stanju da „skoči“ sa životinja na ljude, a i kada uspeju, nisu u stanju da se repliciraju na nivou koji može da postane opasan za ljude ili da se prenosi sa čoveka na čoveka. Problem nastaje, napominje Dasak, kada se šansa od 10 miliona prema jedan pomnoži sa ukupnim brojem ljudsko-životinjskih kontakata: Verovatnoća prenošenja odjednom postaje neuporedivo veća.

Prema njegovim rečima, lako je otpisati mogućnost prenosa kao malu. Primera radi, HIV je prvobitno bio prisutan kod primata, a na ljude je tokom jednog veka prenet ukupno 10 puta; svaki put, virus je brzo umirao – sve dok jednom nije.

Zapanjujuće otkriće iz Kine

Dasak je nedavno putovao u ruralne delove kineske provincije Junan, kako bi došao do pouzdanije procene o tome koji virusi bi mogli biti nova pretnja čovečanstvu. Tamo je pregledao uzorke krvi lokalnog stanovništva u potrazi za antitelima, koji pokazuju koliko su često bili izloženi koronavirusima. Otkrio je da je čak tri odsto ukupne populacije bilo izloženo koronavirusu, što je bio dokaz da virus prelazi sa životinja na ljude neverovatnom brzinom i učestalošću, do mere da je to postalo deo svakodnevice u ruralnoj Kini.

U praksi, to znači da između milion i sedam miliona ljudi u Juguistočnoj Aziji zapati koronavirus svake godine. Kod većine njih, to ne izaziva bolest, pa je moguće da neke ranije epdimije nisu ni registrovane, ili da su smrtni slučajevi pripisivani gripu.

„Ali, ovo je ogroman postotak prelaska virusa. Nije teško zamisliti da jedna od tih infekcija samo malo mutira i postane kovid-19“, upozorava Dasak.

Praćenje ovih virusa mukotrpan je posao. Još od SARS-a zna se da su slepi miševi glavni prenosioci, ali njih nije lako pratiti i hvatati. U Americi, neke vrste opasnih hantavirusa prenose miševi, koje ljudi mogu da dobiju dok recimo čiste podrume i garaže. Taj virus još uvek ne prelazi s čoveka na čoveka, ali naučnike muči pitanje: Šta ako virus mutira i to postane moguće? Nimalo ne ohrabruje činjenica da jedva da postoje istraživanja o miševima kao prenosiocima virusa.

Program američke vlade PREDICT je metodom biološkog nadzora tokom 10 godina došao do cifre od više od 1.000 novih potencijalnih virusa koji mogu da pređu sa životinje na čoveka.

Šišmiši, koji nose i po 500 različitih koronavirusa, retko prenose viruse direktno na ljude; mnogo češće bivaju zaražene druge životinje, koje onda zaraze nas. Tokom 1990-ih došlo je do epidemije u Astraliji, kada su se slepi miševi nastanili u štalama u kojima su boravili konji, koji su zatim zarazili ljude koji su ih obučavali. Nipa virus je poharao Maleziju kada je na ljude sa svinja prešao virus u oblasti u kojoj su bili prisutni i slepi miševi. Ako je neka uteha, slepi miševi koji žive u Srbiji ne prenose aktuelni koronavirus.

Kako je kovid mogao biti sprečen pre 7 godina

„Slepi miševi čine više od petine svih sisara na svetu. Rasprostranjeni su po celoj planeti. Mi toga možda nismo dovoljno svesni, jer lete noću. Ali, oni su tu, kake gde stignu, baš kao što to rade jeleni ili ptice, samo što mi to ne vidimo“, kaže Dasak.

Zbog svega ovoga, Dasak je s grupom naučnika pokrenuo ambiciozni projekat pod nazivom Global Virome Project, čiji je cilj da identifikuje 70 odsto od 1,6 miliona potencijalno prenosivih virusa tokom narednih 10 godina. Cena projekta je procenjena na 1,6 miliona dolara.

Dasak otkriva i jedan poražavajući detalj. Naime, on i njegove kolege su najbližeg „rođaka“ aktuelnog koronavirusa pronašli u Kini još 2013. godine. „Sekvencionirali smo deo genome i zamrzli ga. Pošto nije ličio na SARS, mislili smo da je rizik manji. Da je tada postojao projekat Virome, mogli smo da sekvencioniramo ceo genom, otkrili bismo da se vezuje za ćelije i rizik bi bio označen kao veći. Moža smo onda, kada smo pravili vakcine za SARS mogli da targetiramo i ovaj, pa bismo sada u zamrzivaču imali nešto što je spremno da ide u proizvodnju“, objašnjava Dasak.