"Ova situacija na neki način vraća uspomene na sve te emocije ljutnje, tuge, besa, potištenosti, negacije i prihvatanja koje se dešavaju paralelno, s tim što sam sada svesna da se ovo dešava celom svetu, i nisam samo ja ta koja je 'zarobljena'", kaže Lana Nikolić, novinarka i aktivistkinja s kojom smo razgovarali o osobama s hendikepom u vreme izolacije.
Lana Nikolić je devojka koja zaista menja perspektivu svakome ko se susretne s njom – bilo da je poznaje lično, bilo da ju je upoznao kroz njene tekstove ili radio-emisiju „Perspektiva“, u kojoj sa svojim sagovornicima skreće pažnju na važne društvene teme. Jedna od njih je i pozicija osoba s hendikepom u našem društvu o kojoj Lana progovara iz sopstvenog iskustva, ali pre svega kao mlada osoba koja se ne miri s datom situacijom i ustaljenim klišeima.
Tako je i u njenom novom postu iz izolacije pisala o bolu, o problemima s kojima se suočava, ali i o sjajnim stvarima koje radi i koje je drže pozitivnom, dajući time podstrek svim svojim pratiocima.
Na pitanje: „Kako si?“ spremno odgovara: „Hvala na pitanju, u ovom trenutku sasvim dobro. Ima dosta stvari na kojima radim ovih dana, pa mi one zaokupljaju um, u stalnom sam kontaktu sa nekim super ljudima, tako da se zaista više osećam dobro i mirno, nego uplašeno i tužno“, kaže nam Lana.
Ipak, zbog novonastale situacije, njen životni ritam dosta se promenio. Morala je da prekine fizioterapiju, jer terapeut više ne sme da dolazi kod nje. Prestala je s treninzima pilatesa. Nema više ni šetnji po parku.
„…A to je za moju kondiciju veoma loše, jer je teško održavam i kad nije ovakvo stanje. Pored toga, vratio mi se neuropatski bol. Većinu vremena sedim, pa telo nema mogućnosti da se razmrda, pored toga, u veoma sam malom stanu, mogu da ga pređem u pet koraka, samim tim otpada i šetanje po kući“, priča nam Lana.
Zbog ograničenog kretanja, vratili su se bolovi. „Ako vas zanima kakvi su, osećam ih kao užarene grane u vratu, rukama i leđima. Sranje i smor, da. Imam i migrene. Budim se sto puta noću jer ne postoji položaj u kom mi je ok. Juče sam prvi put osetila da mi trne i leva ruka, i to nekoliko mesta na dlanu što je prilično bedak i potresno meni lično jer je senzacija nova i bolna“, napisala je nedavno u svojoj objavi na društvenim mrežama.
Za portal Nova.rs otkriva kako se nosi s bolom.
„U zavisnosti od jačine bolova menja se i moje reagovanje. Ako su jači, a to duže traje, nekoliko dana, gledam da što više radim, i da zaokupim um, a u pauzama plačem što jače mogu“, priznaje. „Sa terapijama sam imala skoro normalan život, sa retko jakim bolovima, mada nijedan dan nije bio sasvim bez bola, i u ovoj situaciji mi najteže pada što kada se bol vrati, opet se nalaziš na početku, kao da ništa nisi postigao. Znaš kakvi su, znaš kako će da utiču na tebe, znaš da nema načina da ti bude bolje, prolaziš sve najgore scenarije u glavi, zamišljaš kako ćeš ostariti i umreti u mukama neuropatskog bola. Kad se bol vrati, cela tvoja puna funkcija kao ljudskog bića prestaje, i veoma je lako upasti u totalni očaj“, objašnjava nam Lana. Ona ne pada u očaj. Ona se uzdignute glave suočava sa situacijom.
Kako održati zdrav razum u ovoj situaciji?
„Svešću da sve prolazi – da će i ova situacija proći, i da moramo da budemo jaki i hrabri. Generacije pre nas suočavale su se sa raznim izazovima, ratovima, upoznale su glad, tešku nemaštinu, i preživele su. Kako – to samo one znaju, ali jesu. To nam govori, iako je ovo nova situacija za nas, da smo jači nego što mislimo, da možemo više nego što mislimo, i da samo treba da damo sve od sebe, a to je u ovom ternutku poštovanje preporuka i ostajanje kod kuće, uz minimalno izlaganje informacijama iz medija i brigu o našem mentalnom zdravlju. Zdrav razum se održava i puštanjem emocija da teku, razgovorom sa porodicom, kreiranjem rutine. Ono što bih ja preporučila je umetnost – čitanje, crtanje, slikanje, muzika, gluma, šta god da dobro radite sad to pojačajte na maksimum.“
„Osim plakanjem, i poštovanjem tih emocija koje puštam da izađu, nastojim da što normalnije priđem bolu, da ga ne uvećavam u glavi kad već postoji u telu. Razgovaram sa dečkom, sa mamom, imam psihoterapiju preko skajpa zbog cele situacije, perem sudove, slažem veš, sve polako i strpljivo, jer kada bilo šta radite, pažnja se pomera sa bola, treba samo insistirati na što normalnijoj rutini i ne dozvoliti da bol prevlada. Sem toga, bavim se poslovima koje imam onlajn, i to mi zaista mnogo pomaže da prioritet dam kreativnosti namesto strahu.“
Najviše je, kaže, pogađa što ne može da izađe napolje.
„Iako imam iskustvo svojevrsne izolacije, jer kada padne sneg ne mogu sama napolje, i ponekad sam nedeljama zatvorena, dok se ne otopi sneg dovoljno da mogu da prošetam sa dečkom. Ova situacija na neki način vraća uspomene na sve te emocije ljutnje, tuge, besa, potištenosti, negacije i prihvatanja koje se dešavaju paralelno, s tim što sam sada svesna da se ovo dešava celom svetu, i nisam samo ja ta koja je ‘zarobljena’ dok drugi imaju relativno normalne živote, pa se te emocije ne javljaju, javlja se samo tuga jer nisam napolju, a proleće je, i nada da ćemo svi uskoro da izađemo iz ovoga“, otkriva nam Lana, i dodaje: „Veoma me pogađa i to što znam da veliki broj ljudi nema pomenuto iskustvo pa im sve ovo mnogo teže pada nego meni, ja znam za uspone i padove u izolaciji, i spremna sam na njih, dok veliki broj osoba ne zna šta ih čeka“.
S kakvim se još problemima nose osobe s hendikepom u situaciji vanrednog stanja?
„Budući da su u ovoj zemlji najčešće prepušteni samo svojim porodicama i kada su okolnosti standardne, sa skoro nimalo podrške od strane države, verujem da im ovo vreme još teže pada nego ostalima. Pitanje je da li mogu da odu do lekara ukoliko im je potreban, ima li ko da ih odvede ako ne mogu sami, imaju li lekove, kako ih nabavljaju, kako organizuju razne vrste terapija, ako uopšte to mogu da urade. Sigurna sam da ih finansijska kriza koja sledi iz ovih događaja sa Covid-19 virusom, posebno teško pogađa, jer ni inače većina porodica nema dovoljno primanja, budući da osobe sa hendikepom često imaju povećane troškove života (lekovi, pregledi, terapije, lekari, pomagala, taksi ili Cargo). Ako znamo da sad ogroman broj ljudi koji izdržavaju porodice nema ni ono malo primanja što je uspevalo da zaradi, (možda) možete da zamislite situaciju – porodice koje imaju člana/ članicu sa hendikepom, u posebno su teškoj situaciji. Još nemamo dovoljan broj osnaženih, visoko obrazovanih osoba sa hendikepom koje imaju posao i mogu same da iznesu finansijske troškove života koji su za njih veći u svakom pogledu. U mom slučaju, na primer, bukvalno moram da zaradim dve plate da bih jednu mogla da trošim na terapije i uopšte bila u stanju da radim“, kaže Lana.
Pročitajte još:
Posebno skreće pažnju na problem mentalnog zdravlja. Smatra da se o tome ne priča dovoljno, a trebalo bi – posebno u atmosferi vanrednog stanja.
„O mentalnom zdravlju, tome kako nam je svima u glavama, koliko smo zabrinuti i uplašeni, koliko nam je neophodna podrška, o tome da je psihoterapija jednako normalna kao odlazak kod zubara. Ne govorimo o opštem siromaštvu u zemlji, ljudi nam rade za manje od minimalca, neprijavljeni, pa zato sada nemaju nikakva primanja i ne znaju kako da prežive… O tome kako nam je zdravstveni sistem u kolapsu i bez vanrednog stanja, jer nam je veliki broj mladih otišao van, zato što im se čini da ovde znanje nije bitno, i da ovde od plate najčešće ne može da se živi, što je istina. Ne govorimo dovoljno o mladima iz marginalizovanih grupa, ne samo mladima sa hendikepom, nego i mladima bez roditelja, mladima koji su u procesu lečenja od raka, mladima sa retkim bolestima – svi oni se u našim umovima nalaze vrlo kratko, jer više volimo da se bavimo svojim brigama, nego da dodajemo i tuđe, a to je baš ono što treba da uradimo – da obratimo pažnju na ljude oko sebe, da ponudimo pomoć, kakvu god imamo, makar bila samo lepa reč“.
