0
Poznati jugoslovenski glumac Slobodan Cica Perović ostao je upamćen po brojnim zapaženim ulogama, ali i odlukom da živi "po svojim pravilima".
Slobodan je rođen u Kragujevcu davne 1926. godine, a tokom rata bio je u nemačkom zarobljeništvu, posle čega se dugo bavio administracijom. Tako je dospeo i u JDP, posle čega je doneo odluku da upiše Akademiju za pozorišnu umetnost.
PROČITAJTE JOŠ:
Usledila je bogata karijera, a publika ga najviše pamti po filmovima „Muškarci“, „Inspektor“, „Zimovanje u Jakobsfeldu“, „Leptirica“, ali i serijama „Salaš u Malom Ritu“ i „Povratak otpisanih“.
Zanimljivo je da su ga mnogi zvali „Cica“, iako je reč o nadimku koji se obično pripisuje ženama.
„Pa… Zato što teško pamtim imena i onda sam sve ljude svojevremeno zvao „cico, cico, cico“. I onda su mene zauzvrat krenuli da zovu Cica. Sad ja njih zovem „maco““, rekao je Perović.
Na početku karijere radio je u JDP-u, BDP-u i Ateljeu 212, a onda je odlučio da napusti pozorište i radi kao slobodan umetnik. Sloboda je bila njegova najbitnija vrednost u životu, a prema njegovim rečima, prezirao je formalnost, jurenje za materijalnim i dosadu.
„Neočekivano se u meni rodila ta potreba i to da budem glumac u pozorištu, za koje sam poverovao da je tribina sa koje se slobodno mogu iskazivati neke svoje istine. Posle sam shvatio da je to zabluda, ali bilo je već kasno. Jednom sam, u jednom intervjuu, izjavio da se osećam kao dinosaurus pred smrt“, objasnio je jednom prilikom glumac.
„Napustio sam pozorište i postao slobodan umetnik, tako se to kaže, ali umesto da preporodim u sebi dinosaurusa, pretvorio sam ga u guštera, u malo, bezopasno, nejako biće. Zbog toga, možda, na prvi pogled i delujem kao čovek koji je našao svoj mir, kome je sve svejedno, u kome više nema ni žara ni ambicija“, istakao je jednom prilikom.
Međutim, sloboda ga je koštala redovnih primanja koje je dobijao u pozorištu, te je često imao problem da plati najosnovnije račune.
„Inkasanti! To je mora koja me svakog jutra vraća u stvarnost. Zazvoni na vratima i kaže: izvolite platiti struju, kiriju, telefon, pretplatu na televiziju i svašta još. Ja nemam novca i tada iz mene neminovno izmili gušter koji se uvija i puzi, svestan nemoći da plati cenu zato što živi…“, pričao je glumac.
„Čovek koji svakog prvog u mesecu prima platu tome se svesno, da ne kažem dragovoljno, potčinjava. Ali, slobodan umetnik to ne može, njegov je prihod neizvestan i on mora da se ponizi. On moljaka, on vuče za rukav, on ište ne da bi mu duh bio oslobođen, već da bi platio kiriju i telefon i struju. A radim, nije da ne radim. Snimao sam ove godine seriju „Salaš u malom ritu“, Matavuljeve „Beogradske priče“, dramu „Paviljon šest“, koja ima čak i internacionalne uspehe. Primio sam za to nekoliko dobrih mesečnih plata, koje su mi omogućile da solidno živim dok sam radio. Ali, ja takve poslove ne mogu svakodnevno da radim. I zato, kad „Salaš“ počne da se emituje na televiziji, ja ću opet biti ni na čemu. Suočen sa inkasantima …Od mog rada živi administracija na filmu, administracija na televiziji, administracija u pozorištu“, pričao je Cica, kako je preneo Yugopapir.
