Život su joj obeležile dve velike ljubavi, jedna tragedija i tajna otkrivena tek nakon njene smrti: Legendarna Olivera Marković preminula je na današnji dan

Rođena je u Beogradu kao Olivera Đorđević 1925. godine, a sa samo devet godina je u Niškoj banji osnovala „pozorišnu trupu“ u kojoj je bila glavna glumica, rediteljka, upravnica i autorka tekstova.

Nakon završene Druge ženske gimnazije, upisala je studije istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U međuvremenu je upisala i Akademiju za pozorišnu umetnost, gde je i diplomirala u klasi profesora Mate Miloševića 1952. godine.

Od 1951. godine je bila i član Beogradskog dramskog pozorišta, a tokom karijere je ostvarila preko 150 uloga u pozorištu i snimila više od 50 filmova.

Osim po talentu za glumu, bila je poznata i po ogromnom talentu za pevanje, a naročito lepo je izvodila ruske romanse.

Život su joj obeležile dve velike ljubavi. Prva velika ljubav naše glumačke legende bio je glumac Rade Marković, kog je upoznala još kao tinejdžerka, u ratom zahvaćenom Beogradu 1944. godine.

Naime, tada se na Kolarčevom univerzitetu okupila omladina koja je želela da stvara pozorišne predstave, a na audiciju je došao i Rade. Kasnije je tvrdio da je tada „loše izveo deo iz Nušićevog ‘Sumnjivog lica'“, ali je ipak primljen.

Probe su imali u holu jednog petosobnog stana na Terazijama broj 12, a podučavao ih je reditelj drame i opere, Erih Helc.

Želeli su da odigraju nekoliko predstava nakon oslobođenja, ali je onda počelo američko bombardovanje Beograda, a kako je Kolarac bio u centru dešavanja, dogovorili su se da sa probama nastave u vili Pere Radovanovića na Pašinom brdu.

U devet ujutru trebalo je da se okupe na dogovorenom mestu, a nisu se pojavili samo Rade i Olivera koji su se dogovorili da se prvo nađu na Južnom bulevaru, a potom zapute na probu i nađu se sa ostalima.

Marković je čekao dugo, a Olivera se nije pojavljivala. Začule su se sirene i počelo je snažno bombardovanje. Kako Olivera nije došla, on se sam uputio na probu i tamo zatekao stravičan prizor – mesto na kom je trebalo da se nađu je sravnjeno sa zemljom, a poginulo je svih 40 umetnika koji su na probu došli na vreme.

Olivera je ubrzo postala gospođa Marković, a ona i Rade su avgusta 1946. godine dobili sina, danas poznatog reditelja Gorana Markovića.

Zajedno su stvarali umetnost i postigli mnogo, ali su se nakon 17 godina braka razveli.

Krenuli su svako svojim putem, a glumica je ubrzo uplovila u vezu sa kolegom Dušanom Bulajićem koji je kasnije postao njen drugi suprug.

Iako su ona i Rade nastavili da budu „večiti partneri“ na sceni, sa Dušanom je provela ostatak svog života u ljubavi.

Glumica je često u šali isticala kako joj se čini da se „udala čim se rodila“ i da se „ne seća perioda kada nije bila u braku“.

Olivera i Dušan bili su članovi Narodnog pozorišta u Beogradu, a svoj privatni život trudili su se da drže u tajnosti.

Njihovu ljubavnu bajku prekinula je Bulajićeva smrt 1995. godine, a Olivera je preminula 2. jula 2011. godine u 87. godini života.

Iste godine joj je održan pomen u Narodnom pozorištu, a tada je njen sin Goran kustosu Muzeja Narodnog pozorišta predao kutiju sa njenim ličnim stvarima.

Tada je otkrivena i glumičina velika tajna, kada je svima pažnju privukla jedna umrlica koju je Olivera čuvala.

U pitanju je umrlica čuvene glumice Žanke Stokić, a kako je Goran Marković tada objasnio, njegova majka ju je skinula sa jednog drveta ubrzo nakon Žankine sahrane 1947. godine.

Kako je rekao, smatra da se Olivera veoma divila Žanki, te da ju je silno bolela nepravda koja je načinjena Stokićevoj svojevremeno kada je, u februaru 1945. godine, izvedena pred Sud za suđenje zločina i prestupa protiv nacionalne časti, a sve zbog optužbe da je sarađivala sa okupatorima.

Naime, Žanka je tokom okupacije Beograda nastupala sa kolegama jer su joj Nemci zauzvrat obećali insulin koji joj je bio neophodan da kao dijabetičar preživi.

Međutim, Žanka je zbog ovoga od strane komunističke vlasti prvo osuđena na osam godina gubitka nacionalne časti. Dodatna kazna joj je bila i društveno korisni rad, odnosno morala je da čisti ulice. Te 1947. godine saopšteno je da joj je sve oprošteno, a Bojan Stupica je želeo da joj da priliku da zaigra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Međutim, ubrzo je umrla. Sahranjena je na Topčiderskom groblju, ali to nije organizovala ni država, ni pozorište, već njena služavka, koja joj je kasnije i podigla spomenik.

Govorilo se da je na njenu sahranu izašlo pola grada, kako bi se poklonili heroini spskog pozorišta. Među njima je bila i Olivera Marković.

Zanimljivo je da su i Žanka i Olivera igrale istu ulogu u pozorištu, a u pitanju je Nušićeva „Gospođa ministarka“. Žanka ju je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu igrala 1929. godine, a Olivera na istom mestu, samo 1982. godine. Olivera je, takođe, na listi glumica koje nikada nisu dobile nagradu Velika Žanka, mada je nesumnjivo zasluživala.

“Nikada nisam bila ni Ofelija, ni Julija, niti sam volela takve uloge. Počela sam kao zavodnica i naigrala se takvog repertoara – od glupača do prevejanih, od opajdara do dama iz visokog društva”, rekla je Olivera jednom prilikom.

Kada je igrala u predstavi „Braća Karamazovi“ u JDP-u, u publici je jednom prilikom bio i čuveni Lorens Olivije sa svojom suprugom Vivijen Li. Nakon što se zavesa spustila, on je prišao Oliveri i poljubio joj ruku i rekao: „Vaš lik i glas nikada neću zaboraviti”.

To je za nju bio jedan od najvećih komplimenata, iako ga isprva nije razumela, jer tada nije govorila engleski jezik.

Legendarnu glumicu Oliveru Marković domaća publika pamti po brojnim ulogama, a samo neke od njih odigrala je u ostvarenjima kao što su „Sumnjivo lice“, „Kozara“, „Muškarci“, „Put oko sveta“, „Probisvet“, „Bura“, „Nesalomivi“, „Pozorište u kući 2“, „Obraz uz obraz“, „Bolji život“, „Sabirni centar“, „Balkan ekspres“, „Tesna koža“, „Bulevar revolucije“, „Velika frka“, „Tito i ja“, „Biće bolje“, „Srećni ljudi“, „Policajac sa Petlovog brda“, „Otvorena vrata“, „Seljaci“, „Mrtav ‘ladan“, „Pad u raj“ i druga.

BONUS VIDEO: TOP 5 najlepših jugoslovenskih glumica